Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 
== Политичка нестаблност ==
[[Датотека:Zsigmond Nikápolyban.jpg|мини|лево|'''Краљ Жигмунда на коњу''', детаљ са фреске ''Титус Вај спашава краља Жигмунда у [[Битка код Никопоља|бици код Никопоља]]'', на таваници [[Дворац Вајдахуњад|дворца Вајдахуњад]]. Дело [[Ференц Лор|Ференца Лора]] из 1896. године.]]
=== Повратак краља и Крижевачки сабор ===
У свом путу кући Жигмунд је ишао заобилазним путем [[Црно море|Црним]], [[Мраморно море|Мраморним]], [[Егејско море|Егејским]], [[Средоземно море|Средоземним]] и Јадранским морем, посетивши успут [[Константинопољ|Цариград]], [[Родос]] и [[Зета у доба Балшића|Зету]].{{напомена|У Зети се састао са [[Ђурађ II Балшић|Ђурђем II Страцимировићем]]. Поставио га је за кнеза [[Хвар]]а и [[Корчула|Корчуле]], али га домаћа власт није прихватила.}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Преко Влашке није смео ићи, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено.{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} После овог пораза Жигмундови непријатељи су опет дигли главу, поготову пошто су мислили да је погинуо, пошто су се вратили угарски великаши који су учествовали у бици. Временом је превладало уверење да је краљ мртав, чему се обрадовало хрватско племство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи, господар [[Међимурје (област)|Међимурја]], прогласио Ладислава Напуљског за угарског краља, пошто је пре тога развио велику агитацију, придобивши за Анжујску династију велики део хрватског племства, предвођеног [[Стефан од Шимонторње|Стефаном од Шимонторње]] и [[Стјепан Продавић|Стефаном Продавићем]], унуком бана [[Микац Михаљевић|Микца Михаљевића]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Лацкфи је потом позвао и самог краља Ладислава да лично дође.{{sfn|Хорват|1924|p=250}} Међутим, напуљски краљ, услед сукоба у својој земљи, није могао доћи, али је прихватио позив, именујући Стефана Лацкфија и Стефана од [[Шимонторња|Шимонторње]] својим намесницима у Угарској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250-251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи је одмах приступио новој дужности, пославши изасланике султану Бајазиту са циљем да са њим уговори мир и једну од његових кћери испроси Ладиславу за жену.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Ово последње ишло је више у корист краљу Жигмунду, који се пред ужаснутом Европом и својом Угарском више јављао као бранилац хришћанства него следбеник својих личних циљева. Упад Турака у Срем и њихове пљачке после Никопоља ишли су у прилог краљевом антитурском држању и придобијали му присталице чак и код ранијих непријатеља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
Упркос проливеној крви, заседање сабора је настављено, са циљем да донесе закључке који би умирили хрватско племство. Били су успостављени занемарени судови и изабрани краљеви повереници: славонски бан [[Детрик Бубек]] за Славонију, а загребачки бискуп [[Јанош Спишки]] и [[Бутко Курјаковић|крбавски кнез Бутко]] за Хрватску и Далмацију. При Жигмундовом повратку у Угарску, Стефан Продавић му је поставио заседу у [[Подравина|Подра­вини]], али га је угарски краљ надвладао. Продавић се потом повукао у свој град Сушицу{{напомена|Данашњи [[Ђурђевац (Хрватска)|Ђурђевац]].}}, гђе га је опсела краљевска војска, натеравши га, на крају, да побегне у Босну.{{sfn|Хорват|1924|p=252}}
 
[[Датотека:Krvavi sabor križevački.jpg|мини|десно|300п|'''Крвави сабор крижевачки''', слика [[Отон Ивековић|Отона Ивековића]] у цркви Св. Крижа у [[Крижевци (Хрватска)|Крижевцима]].]]
=== Непоштовање Ђаковачког уговора ===
Жигмундов пораз осетио се и у Босни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Пошто је племство одлучило да одбаци Ђаковачки уговор, краљица Јелена губи подршку и долази до феудалне анархије.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265-266}} Током 1398. године за новог босанског краља је изабран [[Стефан Остоја Котроманић|Стефан Остоја]], Твртков незаконити син. Заузет другим питањима, угарски краљ није могао да на време реагује, да би спречио овакав развој догађаја.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}}
Анониман корисник