Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 
=== Жигмунд у заробљеништву ===
[[Датотека:Visegrád, Fellegvár, věž a padací most.JPG|мини|лево|[[Вишеград (Пешта)|Вишеградски дворац]], где је Жигмунд првобитно био затворен од стране завереника 1401. године.]]
Жигмунд није имао времена да среди стање у земљи. Године 1399. он се, с војском, налазио у [[Чешке земље|Бохемији]], да одржи на власти свог полубрата Вацлава и спаси углед [[Луксембурзи|династије Луксембург]]. Тамо је био и 1400. године, када је исти изгубио немачки престо. За време Жигмундове одсутности Угарском у ужем смислу је владао палатин Детрик Бубек, а Хрватском, Далмацијом и Славонијом Никола Горјански. Током тог периода се против Жигмунда почела ковати велика завера. Наиме, племство је било изазвано бројним Жигмундовим поступцима, међу којима је било додељивање феуда странцима, посебно Немцима, Пољацима и Чесима.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Тако је нпр. 14. августа 1397. године грофу Херману Цељском даровао град [[Вараждин]], а већ 17. августа и [[Виница (Хрватска)|Виницу]] и [[Велики Табор]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Још на сабору у [[Темишвар]]у 29. септембра 1397. године, Жигмунд је свечано обећао да странцима неће делити краљевска имања, ни световна ни духовна достојанства.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Међутим, погазио је своје обећање када је Цељском 27. јануара 1399. године дао читаву [[Загребачка жупанија (1868—1924)|загорску жупанију]], са тврђавама: [[Крапина (град)|Крапина]], [[Лобор]], [[Оштрц]], [[Белец]], [[Дворац Тракошћан|Тракошћан]], [[Лепоглава]], [[Костелград|Костел]] и [[Цесарград]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Уз то, Жигмунд је стекао много непријатеља својим расипништвом и раскалашним животом, после смрти краљице Марије.{{sfn|Хорват|1924|p=253-254}}
 
[[Датотека:Visegrád, Fellegvár, věž a padací most.JPG|мини|лево|[[Вишеград (Пешта)|Вишеградски дворац]], где је Жигмунд првобитно био затворен од стране завереника 1401. године.]]
На чело завереника ступили су острогонски надбискуп Јанош Канишки и палатин Детрик Бубек.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Кад се Жигмунд вратио у Будим, 28. априла 1401. године завереници су упали у краљевски двор, заробили га и утамничили у [[Вишеград (Пешта)|Вишеграду]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}} Неки завереници су хтели да погубе угарског краља, али их је од тога одвратио бан Никола Горјански, који га је одвео у [[Шиклош]], где је надаље био затворен.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}} У том периоду велики број странаца је био протеран из земље.
 
У јулу 1401. године Хрвоје је обећао заштиту граду Задру, ако Задрани ''подигну заставу прејаснога краља Ладислава''. Затим је позвао и остале далматинске градове да признају врховну власт Ладислава Напуљског. 21. новембра 1401. године Трогирани су изјавили да ће се одазвати позиву, ако исто учине и Задар и Шибеник. Недуго затим, Задрани су изјавили да су спремни да признају краља Ладислава, ако им се припоји острво Паг и врати приход градске [[Тридесетница|тридесетнице]], коју им је Жигмунд отео.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} Међутим, Сплит се сукобио са Хрвојем, заузевши град Омиш.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Као одговор на то, Хрвојев шурак [[Иваниш Нелипчић]], [[Цетина (Цивљане)|цетински]] кнез, освојио је Клис, угрозивши Трогир и Сплит, који се чак понудио Млетачкој републици.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Хрвоје и Нелипчић су, напокон, 13. маја 1402. године принудили Трогир и Шибеник да признају Ладислављеву власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}} Тог дана по 3 изасланика града Трогира и Шибеника дошла у [[Сињ]] да се споразумеју с Хрвојем и Нелипчићем. Трогиру су том приликом биле признате старе повластице, док су Шибеник, чак, добио и територијално проширење. Други градови су се још увек колебали.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} У међувремену, присталице краља Ладислава су ушле у затегнуте односе са Дубровником, пошто није хтео да им своју флоту стави на располагање против Сплита.{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Хрвојеву заузетост на приморју искористио је хрватски бан Имре Бубек да, током 1402. године, поврати власт над [[Дубица (жупа)|дубичком жупанијом]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=158}}
 
[[Датотека:Albrecht IV.jpg|мини|десно|'''Албрехт IV од Аустрије''', дело [[Антон Бојс|Антона Бојса]].]]
Како није имао деце, Жигмунд је 16. августа 1402. године, у случају да не добије мушког потомка, свог нећака [[Албрехт IV Аустријски|Албрехта IV Хабзбуршког]] именовао за наследника.{{sfn|Хорват|1924|p=254-255}} 21. септембра краљ је на сабору у Пожуну принудио племиће, између осталих: крбавске кнезове [[Иван Курјаковић|Ивана]] и [[Карло Курјаковић|Карла]], вранског приора Имреа Бубека, палатина Николу Горјанског и његовог брата Јаноша, загребачког бискупа [[Еберхард Албен|Еберхарда Албена]], сплитског надбискупа [[Андреа Гуалдо|Андрију]], мачванског бана Јаноша Моровићког, [[Никола Тот од Суседграда|Николу Тота од Суседграда]], [[Андрија Херцог од Ораховице|Андрију Херцога од Ораховице]] и [[Филип од Корођа|Филипа од Корођа]], да признају његов избор наследника. Два дана касније, Жигмунд је прогласио војводу Албрехта за свог намесника у Угарској. Међутим, одмах по завршетку сабора појавило се велико незадовљство и велики број племића приклонио се Ладиславу Напуљском.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}
 
Анониман корисник