==== Планови масовне депортације Лужичких Срба и крај рата ====
Године 1940. [[Хајнрих Химлер|Химлер]] је подржао тврдњу професора Универзитета у Лајпцигу [[Ото Рехе|Отоа Рехеа]], према којој су Лужички Срби имају словенско порекло и зато би их требало сматрати „најнижом расом“, у основи није погодном за германизацију. Химлеровом меморандумом „[[О поступању са туђинцима на Истоку]]” од 15. маја 1940. године је предложена депортација Лужичких Срба (заједно са другим словенским мањинама, попут Словенаца у Аустрији) у тзв. [[Генерално губернаторство]]<ref>{{cite book|first=Ian F. Roe|last=Graham Jackman|title=Finding a Voice: Problems of Language in East German Society and Culture|url=https://books.google.ru/books?id=E0f4Bkhn4B8C&printsec=frontcover&hl=ru#v=onepage&q&f=false|location=Amsterdam — Atlanta|publisher=Rodopi|year=2000|pages=40}}</ref> за формирање радне војске Словена.<ref>{{cite book|first=Jan|last=Petr|title=Nástin politických a kulturních dějin Lužických Srbů|location=Praha|publisher=|year=1972|pages=274—275}}</ref> При том, становништво Генералног губернаторства је морало да укључи поред „остатака инфериорног месног становништва” и становништва „источних провинција”, које је било депортирано овамо, такође и становништво различитих подручја Немачке са „инфериорним људским и расним квалитетима”.<ref>{{cite book|first=M.|last=Kasper|title=Fašistické plány na likvidaci Lužických Srbů|location=|publisher=Slovansky prehled|year=1967|pages=12}}</ref> Око Божића 1940. године католички бискуп (''-{Legge}-'') сазнао је од саветника у Бауцену да ће цео лужичкосрпски крај бити исељен.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =171}} Химлеров план није спроведен због пораза на источном фронту после 1942. године.<ref>{{cite book|first=Ian F. Roe|last=Graham Jackman|title=Finding a Voice: Problems of Language in East German Society and Culture|url=https://books.google.ru/books?id=E0f4Bkhn4B8C&printsec=frontcover&hl=ru#v=onepage&q&f=false|location=Amsterdam — Atlanta|publisher=Rodopi|year=2000|pages=40}}</ref> Хитлер је желео да се одложи решење вендског питања до краја рата.<ref>{{Cite book|first=Frank|last=Förster|title=Die Wendenfrage in der deutschen Ostforschung 1933–1945|location=[[Bautzen|Бауцен]]|publisher=[[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]]|year=2007|pages=242}}</ref> Фирер је планирао исељавање Лужичких Срба у [[Алзас]]-[[Лорена|Лорену]], а Француза — на реку [[Шпреја|Шпреју]]. Како је писао историчар [[Михаил Семирјага|М. Семирјага]], „само победа Совјетског Савеза… спасла је лужичкосрпски народ од пропасти у рудницима Алзас-Лорене”.{{sfn|Семиряга|1955|p =50}}
Током Другог светског рата готово сви млади мушкарци су били позвани на фронт. Део њих се одрекао свог народа, и променуо своjа презимена.{{sfn|Семиряга|1955|p =49}} Лужичкосрпски антифашисти борили су се у пољским, словачким, совјетским и јужнословенским партизанским јединицама.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =172}} У последњим данима рата била је уништена зграда „Лужичкосрпског дома” на пијаци [[Лауенграбен]] у Бауцену.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =72}} 19. априла 1945. године [[Црвена армија]] је почела ослобођење Лужице од немачке војске:{{sfn|Семиряга|1955|p =51}} Лужицу су ослабађали трупе [[Први украјински фронт|Првог украјинског фронта]] под вођством маршала [[Иван Коњев|Коњева]] и [[Друга пољска армија|Друге пољске армије]] на челу са генералом [[Карол Сверчевски|Сверчевским]].{{sfn|Nadźija na swobodu|2000|p =5}} 21. априла Бауцен је био ослобођен.{{sfn|Семиряга|1955|p =51}}
