Душанов законик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Измена текста. |
Исправка текста. |
||
Ред 15:
Душанов законик највише се бави [[државно право|државним правом]] – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, [[начело законитости|начелом законитости]], борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.
У преписима Душанов законик никада се не јавља сам, већ на трећем месту после [[Скраћена Синтагма|Скраћене
<br />
Ред 22:
Пре Душановог законика правни живот у средњовековној Србији био је регулисан углавном неписаним [[обичајно право|обичајним правом]]. Поред обичајног права, као правни извори у српској средњовековној држави јављају се: међународни уговори, који су углавном закључивани између српских владара и Дубровника, затим повеље, статути средњовековних градова и византијски законици који су у правни живот Србије улазили путем црквеног права.
Пре Душановог законика у српској средњовековној држави није постојао ниједан световни правни зборник, осим [[Законоправило Светог Саве|Законоправила Светог Саве]] које је донето [[1219]]. године и које је регулисало црквено право,
Постојала су и два мања правна текста: Земљораднички закон и Закон цара Јустинијана преведена са грчког, који су регулисали односе земљорадника и нека питања о наслеђивању. Законску снагу су имале и повеље Душанових претходника.
Ред 32:
Душану је отац на управу поверио приморске земље (Зету, Травунију и Хум) око 1325. године. Али Душан није само управљао тим областима, већ је врло брзо, уз наклоност свога оца Стефана Дечанског почео и да учествује у вршењу врховне власти у држави. Истакавши се као успешан војсковођа у [[битка код Велбужда|бици код Велбужда]] [[1330]]. године, већ следеће, 1331. године, по наговору локалне властеле, Душан свргава са власти свога оца и затвара га у [[Средњовековни град Звечан|тврђави Звечан]], где је Стефан Дечански и умро.<ref>Ђорђе Бубало и Петар Крестић, „Владари Србије – једанаест векова државотворства“, Београд, 2016. стр. 109-128</ref>
Исте године, на празник Мале Госпојине, Душана за краља крунише српски архиепископ Данило II. Како би решио сукобе са Бугарском и учврстио дугорочни мир
Стефан Душан желео је да прошири српску државу, што је и учинио 1345. године на рачун [[Византија|Византије]], коју су тада потресали унутрашњи немири. Душан је тада освојио читаву долину Вардара, град Сер и тако стигао до [[Солун|Солуна]]. Под његовом влашћу нашла се и [[Света Гора]]. На тај начин прикључио је византијске области српској држави.
Ред 50:
Византијски зборници који су преведени у Србији највише говоре о грађанском, кривичном и црквеном праву, а најмање о државном праву и судском поступку. У својих 135 чланова Душанов законик се највише односи на државно право – регулише односе међу сталежима и њихове односе према цару, тј. регулише њихова права и обавезе према држави.<ref>Александар Соловјев, "Историја словенских права - Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка", Београд, 1998. стр.198</ref>
Половина законика се бави тим питањима, тако да неки научници сматрају Душанов законик за Устав средњовековне српске државе.<ref>Александар Соловјев,"Постанак и значај Душанова законика", Београд, 2001. страна 19</ref> Други чланови Законика садрже различите правне одредбе, као што су на пример: одредбе о судском поступку, који је слабо регулисан византијским зборницима, а који се доста разликовао у српским и византијским областима, затим одредбе кривичног права, док најмање говори о грађанском и црквеном праву, који су детаљно регулисани у византијским зборницима преведеним у Србији
Иако се Душан у свом законодавном раду угледао на [[Константин Велики|цара Константина]] и [[Јустинијан I|цара Јустинијана]], његов Законик је самостално дело српског законодавца. Приликом састављања Законика цар Стефан Душан је користио српско обичајно право, право из повеља и међународних уговора, као и византијско право. За 60 чланова Законика је утврђено да су преузети из [[Василике|Василика]], тако што су прерађени и прилагођени тадашњим потребама српске царевине.<ref>{{Cite book|ref=harv| last=Мирковић| first = Зоран|authorlink = Зоран Мирковић (правник)| title = Српска правна историја|year=2019| location = Београд| publisher = Правни факултет Универзитета у Београду| url = https://https://books.google.rs/books?id=vlOxswEACAAJ&dq=%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0+%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwi6jNzJ-5fpAhVuzqYKHcJJBwkQ6AEILDAB}} стр. 26</ref>
Законодавна делатност цара Стефана Душана после 1349. године није престала. Он је и после тога издавао разне [[повеље]] и законске наредбе.
Линија 60 ⟶ 58:
У пролеће [[1354]]. године, на државном сабору за који се не зна тачно место где се одржао, али се претпоставља да је био [[Сер (град)|у граду Серу]], донет је и други део Законика (од члана 136 до 201). Он је донет у облику новела.
Новине које доноси други део Душановог законика су: наглашена борба против разбојника и лопова, одредбе о поротном суђењу, јача се ауторитет судија и закона. Начело законитости које се налази и у првом делу Законика, у другом делу је још наглашеније.
У случају да нека правна питања нису била регулисана Закоником, важило је обичајно право.
Линија 76 ⟶ 71:
Известан систем може да се уочи у прва 83 члана Законика. После тога прописи нису систематизовани, осим неких изузетака где се мањи број одредаба односи на исти правни проблем.
Линија 91 ⟶ 87:
[[Датотека:Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg|десно|мини|Цар Душан, фреска из [[Манастир Лесново|манастира Лесново]], око [[1350]].]]
[[Датотека:Dusanova Srbija200.jpg|десно|мини|Србија у време цара Душана, око [[1350]].]]
'''Од члана 39 до 63. Законик говори о правима и обавезама другог повлашћеног сталежа – о властели.''' Ове одредбе Законика им гарантују неприкосновеност баштине и разне друге повластице. Говоре о [[пронија|пронији]], обавезама према владару, поштовању судија и суда, итд.
Срби и Грци једнаки су пред законом, а баштина постаје наследна не само у директној линији, већ и у бочној (до 8. степена сродства), баш као и у Византији. Из Византије је преузето и правило да ћерка добија право да наследи оца после његове смрти.<ref>Александар Соловјев,"Постанак и значај Душанова законика", Београд, 2001. страна 26</ref> Ове одредбе предвиђају да властелин има право да ослободи свог роба ([[отроци|отрока]]), а може и да му суди. Баштине властеле ослобођене су свих давања, осим у случају војне обавезе када је властелин дужан да учествује и о свом трошку опреми одређен број људи који је био потребан цару за поход, као и у случају
Све ове повластице је властела и раније уживала, само су оне сада потврђене и гарантоване законом. Повлашћен положај властеле највише се огледа у томе што је она имала бољу кривичноправну заштиту у односу на зависно становништво.
Линија 107 ⟶ 101:
У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у [[Чешка|Чешкој]], где је у исто време цар [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карла IV]] покушао да донесе законик. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.
'''Од члана 64 до 83. Законик се бави правима и обавезама зависног становништва'''. Поред одредби које забрањују претерану експлоатацију зависног становништва од стране њиховог господара, Законик прецизно регулише и обавезе зависног становништва према њиховом властелину. Имали су обавезу да господару раде одређен број дана у години (радна рента), као и да плаћају духовни бир свештеницима.
Строго се забрањује њихов прелазак на друга имања. Забрањују се зборови сељака на којима не присуствује властела. Зависном становништву се забрањује да
Законик предвиђа право зависног себра да тужи сваког господара, па и самог цара уколико му је учињена нека неправда.
Линија 120 ⟶ 113:
'''Одредбе другог дела Законика''' нису систематизоване као што је то урађено у првом делу
Овде је наглашено начело законитости, које предвиђа да је закон јачи и од самог цара.
Линија 128 ⟶ 122:
У току судског поступка коришћена су бројна доказна средства. Најјачи доказ било је хватање кривца на делу или проналажење предмета кривичног дела код окривљеног или средства којим је оно извршено. Поред тога ту су били и сведоци, међу којима и пристав – помоћни судски орган, који сведочи о низу правних чињеница, чијем се исказу поклањало пуно поверење, затим јавне и приватне исправе, признање и заклетва. Постојао је и божји суд (ордалије), у два облика - котао (мазија) и железо.
Законик садржи доста одредби кривичног права, док је најмање прописа о грађанском праву.
У кривичном праву Законика, кривична дела се деле према објекту, тј. добру које се штити, с тога она могу бити:
1) кривична дела против државе и феудалног поретка (невера, непокоравање владаочевим наредбама, неплаћање соћа – пореза, насиље над сељацима, фалсификовање повеља, тајно ковање новца, бекство меропаха, збор себара и освета меропаха),▼
▲1) кривична дела против државе и феудалног поретка (невера, непокоравање владаочевим наредбама, неплаћање соћа – пореза, насиље над сељацима, фалсификовање повеља, тајно ковање новца, бекство меропаха, збор себара и освета меропаха),
2) кривична дела против судства (самосуд, престој – неодазивање на уредан судски позив, одбој – одбијање извршења судске пресуде, увреда судије)
Линија 157 ⟶ 153:
Закон се налази изнад самог цара, сви су обавезни да га поштују укључујући и цара и његову породицу, а свака судска пресуда или царска одлука која је у супротности са Закоником сматра се ништавом. Принцип највишег ауторитета закона који стоји изнад цара преузет је из Византије, односно из римско-византијског права.
Многе одредбе Законика спадају у административно право и говоре о државној управи.
== О издањима Душановог законика ==
Линија 197 ⟶ 193:
== Однос Душановог законика и византијског права ==
У Душановом законику уочава се велики утицај византијског права, које се потврђује чињеницом да је 60 чланова Законика директно преузето из [[Василике|Василика]]. Пример за то су чланови 171 и 172, који говоре о томе да су цареве наредбе које су у супротности са Закоником ништаве и да судије треба да суде искључиво по закону, а не по царевој наредби. Овим члановима регулише се принцип највишег ауторитета закона, тј. начело законитости
Из византијског права преузет је суров систем телесних и смртних казни.
Линија 219 ⟶ 213:
Душанов законик има за циљ очување друштвене равнотеже међу сталежима, због тога се цар Душан труди да што прецизније дефинише права и обавезе свих поданика царства.
Овим Закоником цар је хтео да и новоосвојеним грчким областима олакша прелаз под српску хегемонију. Закоником је загарантовао и потврдио сва права и повластице грчких градова, властеле и цркве које су они раније добили од византијских царева.
Цар Стефан Душан желео је да донесе један целовит, јединствен правни зборник који ће важити на читавој територији царства
Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт.
Одредбе Душановог Законика показују високо развијену правну свест.
Најзначајније студије у проучавању Душановог законика писали су Стојан Новаковић, [[Александар Соловјев]], Димитрије Богдановић, Стојан Новаковић и други.<ref>{{Cite book|ref=harv|last=Старчевић|first=Дубравка (уредник)|title=Душанов законик — закон благовереног цара Стефана, Бистрички препис|year=2002|publisher=ЕТХОС|location=Београд|isbn=978-86-84077-02-0|pages=}} стр. 8</ref>
| |||