Википедија

Устав Србије из 1888. — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене 109.92.70.37 (разговор) на последњу измену корисника 89.206.64.8
ознака: враћање
Ред 6:
Крајем [[1970их|седамдесетих]] и почетком [[1980их|осамдесетих]] година [[19. век]]а у Србији су формиране три политичке странке — [[Народна радикална странка]], [[Либерална странка (Србија)|Либерална странка]] и [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|Напредна странка]].{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=133}} Већ [[1880]]. постојала је декларативна сагласност свих политичких фактора (странака и двора) да је потребно донети нови устав. Према процедури која је прописана у [[Устав Србије из 1869. године|Уставу из 1869.]] било је потребно да две редовне Народне скупштине донесу решење о потреби мењања устава, а после тога је требало да се сазове Велика народна скупштина која је једина могла да донесе нови устав. Две редовне Народне скупштине су [[1881]]. и [[1882]]. донеле решење о потреби промене устава.<ref name="Стојичић1">{{cite journal |ref=NIN1 |last1=Стојичић|first1=Слободанка |year=2003|title=Девет дугих година: Како је у Србији донесен устав из 1888. године |journal=[[НИН]] |publisher= |volume= |issue=2760 |url= |doi=}}</ref>
 
Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и Напредна странка су имале подршку трговаца, сеоских домаћина, банкара и индустријалаца.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=133}} Већ 1882. долази до сукоба Народне радикалне и владајуће Напредне странке и до озбиљне парламентарне кризе. Пропаст акционарског друштва, Бонтуове [[Генерална_унија|„Генералне уније“]], које је у тренутку банкротства дуговало Србији више од 34 милиона динара{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}} ([[буџет]] Србије тада није износио више од 26 милиона{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}}) задао је тежак ударац напредњачкој влади и допринео расту популарности радикалске опозиције. Месецима се само о томе причало.{{sfn|Јовановић|1934|pp=39}} Влада је размишљала о оставци, али је кнез [[Милан Обреновић|Милан]] био против тога.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Влади је био потребан успех који ће засенити Бонтуово [[банкрот]]ство, и због тога су министри тражили да се прогласи краљевина.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Кнез Милан се сложио и [[Краљевина Србија|краљевина]] је проглашена [[22. фебруар]]а 1882.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Ово је довело до краткотрајног усхићења у народу, али је већ након неколико дана опозиција поставила ултиматум влади да јој у року од 24 сата одговори на интерпелацију о Бонтуовој пропасти.<ref name="Стојичић1"/>{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Када је влада то одбила, опозиција (радикали и либерали) је напустила скупштину и тако је оставила без кворума<ref name="Стојичић1"/> (који је тада износио 3/4 од укупног броја посланика{{sfn|Јовановић|1934|pp=43}}). Покушаји да се упражњена места попуне на допунским изборима су пропали, јер су радикалски посланици два пута поново бирани у скупштину.<ref name="Стојичић2">{{cite journal |ref=NIN2 |last1=Стојичић|first1=Слободанка |year=2003|title=Од обрачуна до компромиса: Како је у Србији донесен устав из 1888. године (2) |journal=[[НИН]] |publisher= |volume= |issue=2761 |url= |doi=}}</ref> Међутим, напредњачка власт је после других избора поништила све гласове које су добили искључени посланици, а у скупштину су ушли они који су добили највише гласова иза њих. Неки од посланика који су по том принципу ушли у скупштину нису добили више од два гласа, због чега су прозвани „двогласцима“,{{sfn|Јовановић|1934|pp=55}} а читава скупштина „двогласачком“.<ref name="Стојичић2"/>
 
Напредњачка влада [[Милан Пироћанац|Милана Пироћанца]] представила је промену устава као једно од главних унутрашњих питања. Напредна и Народна радикална странка су [[1883]]. израдиле своје нацрте устава,<ref name="Стојичић2"/> очекујући сазивање Велике народне скупштине, међутим, краљ Милан је био све мање заинтересован за доношење новог устава. Напредњачки нацрт устава, који су му однели [[Милутин Гарашанин (политичар)|Милутин Гарашанин]] и [[Стојан Новаковић]], одбацио је као „црвењачки“.{{sfn|Новаковић|1912|pp=21}} Краљ је био свестан успона Народне радикалне странке, и знао је да би на изборима за Велику народну скупштину радикали добили већину посланичких места.<ref name="Стојичић1"/> Радикалски програм из 1881. је био заснован на принципу [[Народна сувереност|народног суверенитета]] и народне самоуправе, па се краљ бојао да ће Велика народна скупштина састављена претежно од радикала унети ове принципе и у нови устав.<ref name="Стојичић1"/> Сукоб краља Милана и Напредне странке с једне, и Народне радикалне странке с друге стране, све се више заоштравао. Краљ Милан је намеравао да искористи [[Илкин атентат|Илкин атентат из 1883.]] за обрачун са радикалима, међутим истрага није утврдила њихову умешаност а Јелена-Илка Марковић је ћутала и није окривила никога да јој је помагао.<ref name="Стојичић2"/> Исте те године, недуго након победе радикала на изборима од 7. септембра 1883, избила је [[Тимочка буна]], коју је краљ искористио за обрачун са радикалима. Многи радикали су осуђени на дугогодишње затворске казне, укључујући и поједине чланове главног одбора странке. Неколико их је осуђено на смрт, међутим ниједна смртна казна није извршена.{{sfn|Јовановић|1934|pp=129}} [[Никола Пашић]] је емигрирао у [[Бугарска|Бугарску]] и тако избегао извршење смртне казне, док су остали осуђеници на смрт из редова радикала помиловани.{{sfn|Јовановић|1934|pp=129}} [[Слободанка Стојичић]] наводи да је Тимочка буна била главна прекретница у догађајима око уставне реформе. Према њој, Радикална странка после Тимочке буне и краљевог обрачуна с њом, није више била искључива и била је спремнија на преговоре и компромис са двором (посебно београдско водство странке).<ref name="Стојичић1"/>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Устав_Србије_из_1888.”