Тектоника плоча — разлика између измена

Први чврсти докази о тачности теорије били су [[магнетска аномалија|магнетске аномалије]], које су дефинисане као симетричне, паралелне пруге сличне [[магнет]]изације на морском дну, са обе стране средњеокеанскогсредњоокеанског гребена. Развијање техника [[сеизмика|сеизмичких]] истраживања, поготово сеизмичке томографије, и њихова примена у зони Вадати-Бениоф зонама, у комбинацији с бројним другим геолошким истраживањима, врло је брзо учврстило тектонику плоча као теорију с добрим могућностима објашњавања и предвиђања различитих појава.

# '''[[Тектоника плоча#Дивергентна граница|Дивергентне границе]]''' се јављају на месту где се две плоче одмичу једна од друге (то су средњеокеанскисредњоокеански гребени и активне зоне цепања као што је Источноафричка бразда).

Добар пример овог типа границе плоча јесте [[расед Сан Андреас]], који се налази на западној обали [[Северна Америка|Северне Америке]] и део је изузетно сложеног система раседа на том подручју. На овој се локацији Пацифичка и Северноамеричка плоча померају једна према другој на такав начин да се Пацифичка плоча помера према северозападу у односу на Северноамеричку. Други примери трансформних раседа укључују [[Алпски расед]] на [[Нови Зеланд|Новом Зеланду]], и [[Северноанадолијски расед|Северноанатолијски расед]] у [[Турска|Турској]]. Трансформни раседи се налазе и као изданци на крестама средњеокеанскогсредњоокеанског гребена.

Дивергентне границе су представљене у океанској литосфери системом океанских гребена, као што су Средњоатлантски гребен и Источнопацифичко узвишење, а у континенталној литосфери долинама браздања као што је позната Источноафричка бразда. Дивергентне границе могу створити масивне зоне раседања у систему средњеокеанскогсредњоокеанског гребена. Генерално, ширење није униформно па се масивни трансформни раседи појављују тамо где су различите брзине ширења суседних блокова [[стене|стена]]. То су пукотинске зоне а главни су извор подморских [[земљотрес|потреса]]. Карте морског дна показују врло чудан образац блоковитих структура које су одељене линеарним елементима управним на осу гребена. Овај процес постаје јаснији ако посматрамо морско дно између пукотинских зона као покретну траку која односи гребен од средишта ширења на свакој страни јаруге. Креста старијих гребена, паралелна тренутном центру ширења, биће старија и дубља (због термалне контракције и тоњења).

Управо је на [[средњоокеански гребен|средњеокеанскимсредњоокеанским гребенима]] нађен један од кључних принципа који је узроковао прихватање хипотезе ширења морског дна. Ваздушна геомагнетна истраживања показала су необичан узорак симетричних пруга промена магнетног поларитета на супротним странама оса гребена. Узорак је био превише правилан да би се могао сматрати случајним јер су се ширине наспрамних трака превише добро поклапале. Научници су проучавали поларне промене и направили везу. Магнетне су се траке директно поклапале са Земљиним поларним променама, што је потврђено мерењем старости стена у свакој траци. Те нам траке пружају карту у времену и простору помоћу којих се могу одредити и брзина ширења и поларна померања.

Плоче се могу кретати због односа густине океанске литосфере и слабости астеносфере. Губитак топлоте из омотача прави је извор енергије која покреће тектонику плоча, иако се више не сматра да плоче пасивно плове по астеносферским [[конвекција|конвекцијским]] струјама. Уместо тога, прихваћено је да велика густина океанске литосфере, која тоне у субдукцијским зонама, покреће плоче. У почетку, када се формира на средњеокеанскимсредњоокеанским гребенима, океанска литосфера је мање густине од астеносфере у подлози, али с временом постаје све гушћа, како се кондуктивно хлади и задебљава. Већа густина старије литосфере у односу на астеносферу допушта тоњење дубоко у омотач у субдукцијским зонама, на тај начин производећи највећи део покретачке силе тектонике плоча. Слабост астеносфере допушта плочама да се с лакоћом крећу према зонама субдукције.

;Гравитацијско клизање: На померање плоча утиче то што се плоче на средњеокеанскимсредњоокеанским гребенима налазе на већој висини. Како се океанска литосфера формира из врућег материјала омотача на гребенима, који се шире, постепено се хлади и с временом (самим тим и с удаљености од гребена) задебљава. Хладна океанска литосфера значајно је гушћа од врућег материјала омотача од којег потиче, па с повећањем дебљине поступно тоне у омотач да би надокнадила веће оптерећење. Резултат је незнатни попречни нагиб с удаљености од осе гребена.

;Повлачење плоче: Померање плоча изазвано је тежином хладних, густих плоча које тону у омотач на месту јаруга. Издизање материјала на средњеокеанскимсредњоокеанским гребенима готово је сигурно део ове конвекције. Неки су ранији модели тектонике плоча узимали да плоче плове на врху конвекцијских поља као покретне траке. Међутим, већина данашњих научника сматра да астеносфера није довољно јака да директно узрокује померања трењем тих основних сила. Повлачење плоче је широко прихваћено као доминантна сила која делује на плоче. Данашњи модели упућују на то да усисавање на месту јаруга такође игра важну улогу. Ипак, треба узети у обзир да Северноамеричка плоча, на пример, нигде није субдукована, а ипак се креће, као и Афричка, Евроазијска и Антарктичка плоча. Свеобухватна покретачка сила за померање плоча и њен извор енергије остају предмет даљњих истраживања.