Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 
== Сабор у Констанци ==
[[Датотека:Concili de Constança.jpg|мини|десно|Жигмунд председава [[Сабор у Констанцу|сабором у Констанци]], савремена хроника [[Улрих од Рихентала|Улриха од Рихентала]].]]
Као краљ Римљана Жигмунд је постао важан чинилац у компликованој политици на Западу, где су црквени и световни великодостојници били, углавном, окупирани [[Западни раскол|Западном шизмом]].{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Наиме, крајем XIV и почетком XV века католичка црква је имала је често двојицу, па чак и тројицу папа истовремено. Жигмунд се сада прихватио решавања тог питања и општег расула у цркви које је оно изазвало, а коме се придружио и још један проблем: [[Јан Хус]] и његови следбеници убрзано су издвајали Бохемију из католичке заједнице.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=471}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Жигмунд је 1413. године разаслао позиве за сабор који је требало да одржи у [[Констанц]]и на јесен наредне године, у циљу ликвидације таквог стања, а којим би председавао он лично.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=287}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=471-472}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Пошто није могао да се одупре притисцима који су вршени на њега, [[пиза]]нски [[Антипапа Јован XXIII|папа Јован XXIII]] је невољно издао [[Була|буле]] којима је потврдио пуноважност сабора. Римска папа Гргур XII прихватио је да пошаље изасланике на сабор, мада није признао његову пуноважност. [[Авињон]]ски [[Антипапа Бенедикт XIII|папа Бенедикт XIII]] остао је сасвим по страни.
 
Прва на дневном реду била је хуситска јерес.{{sfn|Пејнтер|1997|p=472}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=488}} Краљ Жигмунд је понудио Хусу безбедан долазак на седницу и одлазак кући, издавши му и одговарајуће писмо о имунитету. У циљу одбране својих убеђења, Хус је 3. новембра 1414. године стигао у Констанцу, али су га, упркос краљевом јемству, прелати бацили у тамницу. Жигмунд је искрено, али не претерано енергично, покушавао да га ослободи. Међутим, сабор је остао при томе да краљево јемство не може да важи за јеретика.{{sfn|Пејнтер|1997|p=488}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}} Хусу је наложено да се изјасни о 45 теза извучених из дела енглеског теолога [[Џон Виклиф|Џона Виклифа]] и 42 из својих сопствених. Изјавио је да се слаже са Виклифовим убеђењима и одбио је да да се одрекне својих учења.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Затим је, 6. јула 1415. године рашчињен и предат Жигмунду, који је наредио да га спале на ломачи.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Годину дана касније спаљен је и Хусов пријатељ и ученик [[Јероним Прашки]], који је дошао на сабор да га подржи.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}
 
[[Датотека:Vaclav Brozik - Hus.jpg|мини|лево|270п|'''Јан Хус на сабору у Констанци''', [[уљана техника|уље на платну]] [[Вацлав Брожик|Вацлава Брожика]] из 1883. године.]]
За многе Чехе из свих слојева, Јан Хус је био омиљени проповедник кога је прогонило свештенство чијој је [[Протестантска реформација|реформи тежио]]. Он је, такође, у знатној мери, био обележје чешког национализма. Хус је очигледно имао много пријатеља и следбеника међу племством које се није много занимало за његова верска учења. Маја 1415. године, док је Хус у затвору чекао суђење, са великог скупа чешких племића упућено је протестно писмо. Његова смрт изазвала је међу њима бес и 500 племића заклело се, у септембру, да неће прихватити ниједну одредбу сабора.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}} Сабор у Констанци предузео је низ мера да искорени [[Хусити|хуситску ''јерес'']] у Бохемији.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}
 
 
=== Црквене реформе: Питање сабора ===
[[Датотека:Benoît XIII Déposition par le concile de Constance, Rosengartenmuseum.jpg|мини|десно|Гласник доноси Бенедикту XIII вест о свргавању. Музеј у Росенгартену.]]
Један од основних циљева сабора у Констанци била је реформа цркве, у чијем правцу је предузето неколико не баш успешних корака.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} У току рада сабора формиране су две велике комисије са задатком да израде препоруке у том смислу.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Међутим, иако је било ватрених поборника реформе који су желели свобухватне у устројству и законима цркве, већина делегата, углавном вишег свештенства, није благонаклоно гледала на реформе.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}} Препоруке које су доставиле комисије и које су увршћене у саборске одлуке углавном су само потврдиле давно установљене одлуке канонског права.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Једине радикалне измене односиле су се на функцију сабора, који је недвосмислено проглашен надређеним папи. Прописано је да се наредни сабор одржи за пет година, други седам година након њега, а трећи десет година касније, а сви остали у размаку од десет година.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}} У случају да дође до раскола, сабор, ради његовог превазилажења, морао је да буде сазван у року од годину дана.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}}
 
 
=== Пораз код Добоја: Слом угарске власти у Босни ===
[[Датотека:Bosnia around 1412-sr.png|мини|лево|Краљевина Босна око 1412. године.]]
У међувремену, док је Жигмунд председавао сабором у Констанци, Турци су оперисали у Босни.{{sfn|Хорват|1924|p=265}} Иако је већи део њихове војске повучен крајем пролећа 1415. године, Дубровчани су јављали у Будим да су босански великаши покорни Турцима, које су доживљавали и као главне савезнике против Угара, ''давајући данак господину цару турском да би се сачували''.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=265}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=284}} Истовремено, Хрвоје се спремао да нападне Сплит, позивајући на сарадњу млетачку и напуљску флоту. Турске чете су том приликом продрле у Далмацију све до Шибеника.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Краљ Остоја није био у могућности ништа да предузме, а војвода Сандаљ одржао се великим поклонима Турцима.{{sfn|Ћоровић|1989|p=284}} Овакво стање приморало је Угаре на деловање, којим би поправили свој положај и положај својих присталица.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=284}} У толико више, што су добили поуздане вести, да се Исак-бег у [[Скопље|Скопљу]] спрема на нови поход не само на Босну, него и даље ''према Западу'', у Хрватску и Далмацију.{{sfn|Хорват|1924|p=264}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=284}}
 
Анониман корисник