Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

нема резимеа измене
С друге стране војска изнурена, десеткована, исцрпљена непрекидним борбама и сатрвена умором, није још била демобилисана. Потреба за њеном интервенцијом осећала се још увек на разним странама. Из [[Црна Гора (1918—1922)|Црне Горе]], из граничних зона према [[Кнежевина Албанија|Албанији]], [[Краљевина Бугарска|Бугарској]] и [[Мађарска Демократска Република|Мађарској]], из [[Словенија (1918—1924)|Словеније]] и [[Корушка|Корушке]], из [[Северна Далмација|Северне Далмације]] окупиране од италијанске армије, пристизали су апели за помоћ и заштиту. Све ово повећавало је многобројне тешкоће. Највећи део чиновничког апарата био је у војној служби a Привремено народно представништво, од кога су се очекивале најрадикалније мере на обнови земље и организацији управе, морало је да савлађује огромне и велике тешкоће.
 
Први кабинет [[Стојан Протић|Стојана Протића]], одмах по уједињењу, нотификовао је свима савезничким и неутралним државама образовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али одговор на ову нотификацију од стране савезника [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Енглеске]], [[Трећа француска република|Француске]] и [[Краљевина Италија|Италије]] још није стигао, нити је признање међународног индивидуалитета Краљевства СХС било потврђено. Опустошена земља без довољно хране, санитетског и техничког материјала, људства и стоке, без неопходних саобраћајних веза, потпуно уништених за време ратних операција, била је претежно у веома неповољном положају. Говор министра пошта и телеграфа др. [[Едо Лукинић|Еде Лукинића]], на једној од првих седница Привременог народног представништва, најбоље илуструје ово стање: „У Србији“, рекао је тада др. Лукинић, „нема ни толико коња, кола и кочијаша да се успостави минималан поштански саобраћај. За прву руку, по прорачуну стручњака, требало би најмање 200 коња, 90 кола и 100 кочијаша, али је све то немогуће наћи. Мој поштовани колега министар народног здравља др. [[Урош Круљ|Круљ]], када је прошлих дана у Србији умирало дневно на стотине људи од пегавца, шпанске грознице и дифтерије, није могао кроз читавих месец дана превести из Земуна у Београд шлеп са медикаментима, јер није било радне снаге и коња. Немојте мислити да се оно, што је један страшан рат уништио за неколико година, може кроз три месеца поправити. Па и поред тога влада ће учинити све пошто нема изгледа да ће железнице у Србији скоро бити поправљене." Министар војске и морнарице генерал [[Стеван Хаџић|Хаџић]] такође је тада обавестио Привремено народно представништво о свом наређењу по коме се из иностранства, преко Дубровника за Београд, имају упућивати само они инвалиди који могу ићи пешке јер превозних сретставасредстава нема.
 
Сам народ очекивао је од Привременог народног представништва све. Пристизало је свакодневно безбројно молби у којима се тражила новчана помоћ, храна, лекови и безброј других најразличитијих ствари. Тако је Бокор Карољи из [[Суботица|Суботице]] тражио камен за прскање винограда, Јован Васић потпуковник у пензији молио је да се извиди зашто је пензионисан, Милка Миловановић из [[Лучина]] захтевала је успостављање јавне безбедности и сигурности, Драгиња Катић тражила је да је Скупштина ослободи неуредних кирајџија, Грујица Николић из [[Рушањ|Рушња]] тражио је да се поради код Духовног суда, да се бракови брже разводе (сличних молби има веома много), док се велики број грађана из Северне Далмације жалио на терор италијанских окупаторских власти и тражио што хитнију заштиту.
Дискусију о Адреси отворио је председник Министарског савета Стојан Протић који је пред Народним представништвом приказао унутрашњу и спољну ситуацију у којој се земља налазила. Он је нагласио да признање државе Срба, Хрвата и Словенаца од стране Савезника још није извршено, па је у вези са тим, отворено и јасно, изнео разне аспирације на поједине делове државне територије од стране суседа. Чинећи ове напомене и саопштења Протић се обратио посланицима:
 
{{цитат|Ви можете увидети колико је деликатан и тежак положај нашег младог Краљевства на Конгресу мира. После победе над непријатељем, ми сад морамо уверавати наше Савезнике и пријатеље, колико су наша пожртвовања оправдана, ми апелујемо на њихова начела и свечане изјаве и призивамо их у помоћ противу тајних уговора, раније начињених противу наших народних права. Ситуација заиста колико деликатна толико заплетена и мучна... Ми смо, по свом дубоком уверењу, имали право и дужност, да изнесемо и поставимо пред суд европски, који гради будући мир, цело наше народно питање. Ми сматрамо да би се огрешили и о свој народ и о будући мир кад то не бисмо учинили. Ми верујемо да смо дужни били бити искрени и према својим Савезницима казујући им целу истину и износећи им право стање целе ствари. Ми смо исто тако решени и одлучно бранити наше праведне захтеве, уверени да тиме чинимо једну свету дужност и према себи и према Савезницима, јер ни један свој захтев не заснивамо на принципима прошлости и принципима, који би данас сутра могли непријатељима слободе и напретка човечанства послужити као сретствосредство за њихове сврхе и планове.
 
Ја се нећу овде дуго задржавати на оним тешким и у исто време деликатним односима између окупационе италијанске војске и нашег становништва на целом овом широком и дугом појасу нашег Краљевства, који по злој судбини долази у окупациону област. Ситуација је ова колико необична и неприродна толико за нас веома мучна јер ставља нерве онамошњег нашег становништва на врло тешку пробу. У тој области нашег Краљевства, која је по народу и која то живо жели да буде, саставни део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, сав је народ чисто наш, осим спорадичних и незнатних оаза талијанских. Па ипак у целој тој области талијанска војска да држи ред и поредак? Ја ћу споменути само неколико ноторних факата о држању окупаторских италијанских власти: оне свуда истичу талијанске заставе a наше народне и нашу нову државну заставу забрањују. Оне траже и изнуђавају заклетве, оне траже од свих чиновника нове нарочите молбе да ступе у службу талијанску и да се сматрају као талијански чиновници, оне депортирају наше виђене људе. Несугласице, неспоразуми па и сукоби су неизбежна и природна последица овога ненормалног стања ствари. A како морају дејствовати на сав тај део нашега народа, као и на нас саме, речи поштованог председника талијанске владе, да се Италија не може оглушити позиву „најиталијанскије" вароши [[Ријека (град)|Ријеке]]? Лако вам је замислити и представити, вама који тако исто добро знате као и ја сам, да нас хрватска Ријека не само зове него и преклиње да је ми што пре у наручја своја примимо и загрлимо, и да то исто чини и цела [[Истра]] и цела [[Горица (град)|Горичка област]]... Велики број Талијана у [[Трст]]у и Горици није довољан разлог не дати их нама, исто онако као што ни велики број Талијана у [[Њујорк]]у не би могао бити разлог одрицати га [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Земља, цела област тршћанска и горичка, као и ријечка наша је, као што је наша и цела област [[Бачка|Бачке]] и западног [[Банат]]а, коме природно припадају и [[Темишвар]], [[Вршац]] и [[Бела Црква]], без обзира на то што је непријатељ намерно, с планом и силом власти, променио сразмеру народних елемената у ове три вароши за последња два века.