Владислав III Јагелонац — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Исправљање ситних грешака
Нема описа измене
Ред 155:
У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота, а папа је звао хришћанске државе Балкана да саставе соју флоту.
 
Прошлогодишња војна и ове спреме, о којима су се шириле сваковрсне вести, беху веома уплашиле султана Мурата. Он с тогастога реши, да што пре понуди савезницима мир, вољан на велике уступке. За посредника изабра своју мудру жену Мару, деспотову кћер. Већ у марту ишао је један калуђер преко Дубровника и Сплита носећи Марине поруке оцу. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију какву је држао деспот Стеван. Жељан отаџбине, хотећи да Србији уштеди нова крвопролића и пустошења, која јој не би донела ништа више од оног што се већ нудило, деспот је брзо пристао на преговоре. Да би за мир придобио и Хуњадија, главу ратничке странке, деспот му је уступио неколико својих поседа у Угарској. У Сегедину, 13. јула, заузимањем њих двојице, би склопљен мир на десет година. По том миру деспоту би повраћена Србија са 24 града, међу којима беху Ново Брдо, Голубац и Крушевац. Султан је пристао да плати 100.000 флорина одштете и обавезао се уз то, да помаже краља Владислава са 25.000 војника у борбама против његових непријатеља. Једини уступак учињен султану био је тај, да му је Србија имала и даље плаћати стални годишњи данак.
 
Нема сумње, да је Хуњади имао право када је тврдио, да се таквим миром постигло више и много сигурније, него једном неизвесном борбом. Али је несумњиво и то, да је овај мир био потребнији Турцима него Мађарима, и да је пресекао једну велику акцију. Сегедински мир је чисто дело деспота Ђурђа. Он је желео да час пре васпостави Србију, држећи да је боље примити то што је већ на длану од оног што тек има неизвесно да дође. Он је видео и наличје рада хришћанске лиге и изгубио је многе илузије. Био је и сит вечитог преговарања, богорађења и свих сплетака, које су пратиле све дотадашње преговоре и спремања. Њему је, већ остарелом, било већ доста и крви и рата. А, што је најглавније, можда се није ни надао неком пресудном успеху знајући стање у Угарској, које је било далеко од тог да буде чвршће грађе од оног у Турској, ма какве иначе биле моменталне прилике у Муратовој царевини.
 
Одмах по склопљеном миру вратио се деспот у Србију. Већ 22. августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати и Зету. Млечани нису пристајали да уступе оно што су били присвојили на Приморју. Бранили су се, да су то освојили не од деспота него од војводе Степана, који је био турски помагач и према том њихов заједнички непријатељ. Степан је, међутим, већ у јесен 1444. имао састанак с деспотом и измирио се с њим. Окружен са свих страна непријатељима, он је бар с деспотом хтео да обнови везе. Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и с тогастога, што је знао да је деспот, због Сребренице, противник босанског краља. Степан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део Горње Зете с градовим Медуном, који је још држао у својој власти. Мало потом, на велико изненађење Млечана и Которана, појавила се пред Новим флота арагонског краља, која је дошла на позив Степанов као важна опомена за Млечане.
 
Овим миром Турцима је само остала Бугарска, а Влашка је дошла под врховну власт круне Светог Стефана.