Историја Лужичких Срба — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 60:
Лужичкосрпска племена су заузимала пространу територију између [[Зале]]а на западу и [[Квиса|Квисе]]/[[Бобр (притока Одре)|Бобра]] на истоку, између [[Рудне горе|Рудних гора]] на jугу и шумског појаса северно од Доње Лужице.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=16}} У 6—10. веку површина лужичкосрпске територије била је око 40.000 km².{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Шумски појасеви били су природне границе које су раздвајале Лужичке Србе од суседних група Словена: на југу шуме су покривале [[Лужичке горе]]{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=18}} и практички ненасељене Рудне горе, на истоку — обале река Квисе и Бобра, на северу од [[Ајзенхитенштат]]а до [[Флеминг (област)|Флеминга]] се простирала дубока шума.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Западна граница компактне лужичкосрпске територије била је река Зале.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=26}} Одвојена лужичкосрпска села су се налазила дубоко у Тирингији (до реке [[Мајна|Мајне]]{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=26}}) и на североистоку Баварске (на пример [[Моинвиниди, Раданзвиниди и Набавиниди]]<ref>{{cite book|first=Joseph S.|last=Boucek|title=Slavonic Encyclopedia|location=|publisher=Philosophical Library|year=1949|pages=1362}}</ref>), где су српско и немачко становништво мирно живело једно поред другог.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=22}}
 
Највећа племена су били Лужичани, Милчани, Далеминци, Нижани, Сусли и Хутичани.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=24}} Племе [[Лужичани (племе)|Лужичана]] ({{јез-лат|Lunsizi}}) живело је северно од [[Лужички гранични зид|Лужичког граничног зида]] ({{јез-глс|Łužiska wuhroda}}; сада територија Доње Лужице). Према изворима из 9. века Лужичани су имали 30 градина. Године 932. овајтај крај се спомиње први пут као ''-{Losicin}-'' и ''-{Lonsicin}-''. Њихов центар почетком 10. века је била градина ''-{[[Liubusua]]}-''. На обе обале доње [[Лужичка Ниса|Лужичке Нисе]] у 10. веку је била [[Жупа (административна област)|жупа]] Слубjана (Селполана, {{јез-лат|Selpoli}}). Становништво жупе на почетку је вероватно припадало племену Лужичана. Источно од Лужичке Нисе близу [[Жаров]]а је била жупа Жарована ({{јез-лат|Zara}}).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=19}} Јужно од Лужичана је живело племе [[Милчани|Милчана]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} У 9. веку Лужичани и Милчани су били одвојени једни од других шумским појасом ширине 30—50 км.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Насеља Милчана су се концентрисала на плодним глинастим земљама. Њихов центар је била градина Будишин (сада град [[Бауцен]]), који је стајао на стени изнад реке [[Шпреја|Шпреје]]. Први пут је споменут у изворима 1002. године као ''-{Budisin}-''. Према [[Баварски географ|Баварском географу]] Милчани око 850. године су имали 30 округа градина.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} Племе Милчана, попут Лужичана, у 9. веку бројало је око 8000 људи.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =10}} Баварски географ спомиње мало племе [[Безунчани|Безунчана]] ({{јез-лат|Besunzane}}) на подручју [[Герлиц]]а.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} У [[Дрезденска котлина|Дрезденској котлини]] је живело релативно мало племе [[Нижани|Нижана]]. Северозападно од Нижана је живело племе [[Далеминци|Далеминаца]] или Гломача, чији центар је била градина [[Хана (градина)|Хана]]. Северно од Далеминаца на Лаби су живели [[Нижичани]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=21}} Поред тога, била су такође племена [[Коледичани|Коледичана]] ({{јез-лат|Colodici}}), [[Сусли|Сусла]] ({{јез-лат|Siusili}}), [[Хутичани|Хутичана]] ({{јез-лат|Chutici}}). Сусли су се дуго успешно ранили од источнофраначке експанзије. Године 766. у жупи Ветагау почела је одбрамбена борба Словена за независност која се завршила за Лужичке Србе након 200 година,<ref>{{cite book|first=|last=|author=Neustupný, Jiří|title=Первобытная история Лужицы|location=Прага|year=1947|pages=129}}</ref> и за све [[Полапски Словени|полапске Словене]] након 400 година (са освајања [[Рујини|Рујана]]).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=22}} Сербишчани ({{јез-лат|Zerwisti}}) близу [[Цербст]]а и Житичани ({{јез-лат|Citici}}) у Зорбига су били имена становништва жупа.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=24}}
 
<gallery mode="packed">
Ред 74:
 
Писмени извори отприлике до 830. године саопштавали су само о племену (''-{gens}-'') ''-{Surbi}-'' или уопште о Србима (''-{Sorabi}-''). Почев од средине 9. века постојало је до четири или пет политички самосталних племена, укључујући и земљу Срба (''-{regio Surbi}-'') — племенски савез, и одвојена од њега племена Далеминаца, Лужичана, Милчана и Безунчана.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=57}}
Подручје ''-{regio Surbi}-'' површине око 18.000 км² се налазило између реке Залеа на западу и краја средње Лабе на истоку. ОвајТај племенски савез имао jе неколико центара. У другој половини 9. века сва четири савеза заједно са другим племенима привремено су се уједињавала против владавине источних Франака.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=58}}
 
Источни извори прве половине 10. века помињу ''-{Swrbjn}-'' и народ ''-{Surbi}-'', међутим они не саопштавају о њиховом подробном положају.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Немачки суседи су називали Лужичке Србе Сорбима (''-{Sorben}-'') или [[Венди (Западни Словени)|Венди]]ма<!-- У оригиналу: Wenden-->.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =8}}
Ред 276:
=== Доба Просветитељства ===
 
У Лужици се населило неколико хиљада религиозних емиграната из Француске, Чешке и других земаља.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=228}} У Берлину је компоновао црквену музику [[Јохан Кругер|Ј. Кругер]] (ум. 1662).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=221}} [[Јан Хојнан|Ј. Хојнан]], који је служио као парох у Доњој Лужици, на „захтев пријатеља и домовини у корист” 1650. године написао је прву граматику на лужичкосрпском језику ''-{[[Linguae Vandalicae ad dialectum Cotbusiani formandae aliquis Conatus]]}-''. Међутим овајтај рукопис није био издат.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=219—220}} Отприлике у то време ректор из Калауа [[Јуро Ермелиус|Ј. Ермелиус]] саставил је први лужичкосрпски буквар.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=220}} Године 1679. у Прагу је била издата лужичкосрпска граматика језуита из Витихенауа [[Јкуб Ксавер Тицин|Ј. К. Тицина]] под називом „Основи лужичкосрпског језика који се зове такође вандалски”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =65}}
 
[[Михал Френцел|М. Френцел]] је превео Нови завет на горњолужичкосрпски jезик и разрадио лужичкосрпски правопис. Године 1697. М. Френцел предао је своје књиге заједно с писмом руском цару [[Петар Велики|Петру I]], који је путовао у Холандију кроз Саксонију.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =64}} Френцел је поздрављао цара као владара људи „који на нашем лужичкосрпском или [[Словенски језици|сарматском]] језику говоре и који су наша браћа”. Френцел изразио је радост што је Петар ушао у Дрезден — „град који су подигли Лужички Срби”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=253}} Син М. Френцела, [[Абрахам Френцел|А. Френцел]] је био историчар и сорабиста.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =65}} Пољак [[Јохан Готлиб Фабрициус|Ј. Б. Фабрициус]] је служио као свештеник у Доњој Лужици, и, научивши лужичкосрпски језик, преводио религиозне књиге на котбуско наречје. Фабрициус је основао у Карену (сада градска четврт Котбуса) лужичкосрпску штампарију, где 1706. године издао Мали Катехизис, а 1709. године — Нови завет.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =64, 65}} Године 1706. у Прагу је основана [[Лужичка семинарија]] која била је предодређена за студирање лужичкосрпске омладине.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =65}} У 18. веку подручје око Котбуса се претворило у центар доњолужичког књижевог језика. Током гоњења на лужичкосрпски језик за време пруског краља [[Фридрих Вилхелм I|Фридриха Вилхелма I]], Фабрициус је подржавао очување лужичкосрпских школа на подручју Котбуса. Године 1716. лужичкосрпски студенти [[Лајпцишки универзитет|Лајпцишког универзитета]] основали су [[Лужичкосрпско проповедничко друштво]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =64, 65}} У првој половини 18. века на лужичкосрпском језику су се појавиле песме световног садржаја, укључујући и између ученика [[губен]]ске гимназиjе. Светован песник био је парох у [[Нешвиц]]у [[Јуриј Мењ|Ј. Мењ]] (ум. 1785).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=278}} Техничким достигнућима се прославио „саксонски Архимед” [[Андреас Гертнер|Х. Загродник]] (ум. 1727) из [[Кватиц]]а.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=234—235}}
Ред 303:
Градоначелник Герлица [[Самуел Аугуст Сокр|С. А. Сокр]] у делу ''-{Über die Erziehung des Landvolkes in der Oberlausitz}-'' (1781) сматрао је да су лужичкосрпски обичаји и постојање два језика једна од главних узрока „незнања и варварства сеоског народа”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=282}} [[Кристијан Готлиб Шмит|К. Г. Шмит]] — аутор књига ''-{Briefe über Herrnhut und andere Orte der Oberlausitz}-'' (1787) и ''-{Briefe über die Niederlausitz}-'' (1789), писао је да Лужички Срби имају укорењену неистребљиву мржњу према Немцима и да су људи необразовани и сујеверни.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=280—281}}
 
Адвокат [[Јан Михал Будар|Ј. М. Будар]] (ум. 1789) из Горње Лужице је помагао сиромашнима, и оставио у наслеђе Лужичким Србима свој иметак: овајтај фонд са величином око 56.000 [[талир]]а је трајао до прве четвртине 20. века, кад био поједен инфлацијом која је започела у Немачкој 1923. године.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =61}}
 
Године 1790. у Саксонији су се десила сељачка узбуђења која су била проузрокована сушом и лошом летином.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =71}} У овим условима на подручјима села Гебелн, Каупа и Шпревизе вода реке [[Клајне Шпре]] је била одведена у велепоседничка поља. Заустављање воденица довело је до недостатка брашна и хлеба. Ово је изазвало устанак са бројем око 600 људи.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =72}} Године 1794. саксонски курфирст одгодио је славље дана Свете Марије (25. март) на сутрадан, да би су сељаци тог дана одрађивали кулук. Сељаци евангелистичких парохија у [[Гредиц]]у, [[Кенигсварта|Кенигсварти]], [[Кликс]]у, [[Лоза (Саксонија)|Лози]] и [[Малшвиц]]у нису се сложили с тим, и пошли тог дана у цркву. После тога велепоседник у Лози Хенрих фон Мушвиц под претњом казне је захтевао од сељака да замоле за опроштај. 29. jул расрђени сељаци кренули су са батинама на велепоседничко двориште, где добили са велепоседника обећање да неће више захтевати од њих молбе за опроштај и никог кажњавати.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =72}} 11. август дрводеља Цушка из Вајсколма заједно са 24 другим вођима устанка у Лози били су ухапшени и осуђени на казне и затвор.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =73}}
Ред 347:
===== Народни препород =====
 
Национално буђење Лужичких Срба је почело у Горњој Лужици између 1830-их и 1840-их година. Из учвршћеног слоја имућних сељака произишла је млада генерација која је учила гимназију, студирала у школама Прага, Лајпцига и [[Вроцлав|Бреслауа]]. Овде су се упознавали са радницима [[Чешки народни препород|чешког]] и [[Словачки народни препород|словачког]] народног препорода: [[Јозеф Добровски|Ј. Добровским]], [[Јан Евангелиста Пуркиње|Ј. Е. Пуркињем]], [[Вацлав Ханка|В. Ханком]] и [[Јан Колар|Ј. Коларом]]. Лужичкосрпски радници [[Бедрих Адолф Клин|Б. А. Клин]] и [[Хандриј Љубенски|Х. Љубенски]] су обновили Лужичкосрпско проповедничко друштво — „[[Сорабија|Сорабију]]”) у Лајпцигу. На иницијативу Љубенског је састављен речник и „Кратка граматика лужичкосрпског језика према будишинском дијалекту”.{{sfn|Лаптева|p =11}} Централна фигура лужичкосрпског препорода{{sfn|Лаптева|p =13}} — [[Јан Арношт Смолер|Ј. А. Смолер]] је основао у Бреслауу [[Академско друштво лужичке историје и језика]]. [[Михал Домашка|М. Домашка]], [[Корла Август Мосак-Клосопољски|К. А. Мосак-Клосопољски]] и [[Јаромер Хендрих Имиш|Ј. Х. Имиш]] ce основали у Будишину ''-{[[Societas slavica Budissinensis]]}-''. Појавила су се друштва семинариста ''-{Swoboda}-'' и ''-{Lubin}-''. Из друштава су потекли такви лужичкосрпски патриоти, као [[Јан Вјела Радисерб|Ј. Вјела Радисерб]] и [[Корла Август Коцор|К. А. Коцор]]. Лужичкосрпски католици у Прагу су основали друштво «[[Сербовка]]», које је морало да штити лужичкосрпски језик и побуђује љубав према лужичкосрпском народу. Из овогтог друштва су потекли [[Михал Горник|М. Горник]], [[Миклавш Андрицки|М. Андрицки]], [[Јакуб Барт Ћишински|Ј. Барт Ћишински]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =81}} Године 1839. Лужицу је посетио словачки радник [[Људовит Штур|Љ. Штур]],{{sfn|Лаптева|p =12}} који је написао чланак о новооткривеној у Саксонији словенској народности и први је дао другим Словенима вест о њој и њеном буђењу ([[Александар Гилфердинг|Гилфердинг]], 1868). Његов чланак је преведен и у руско-пољској „[[Денница|Денници]]”.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Путешествие в Лужицы весной 1839|location=|publisher=Денница|volume=1—2|year=1842|pages=}}</ref><ref>{{cite book|first=А. Ф.|last=Гильфердинг|title=Статьи по современным вопросам славянским|url=https://books.google.ru/books?id=UsHUAAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=ru#v=onepage&q&f=false|location=Санкт-Петербург|publisher=|volume=2|year=1868|pages=26}}</ref> Почетком 1840-их година Лужицу је посетио руски фололог [[Измаил Срезњевски|И. Срезњевски]], који открио Лужичких Срба за руску науку.{{sfn|Семиряга|1955|p =4}}
 
Године 1842. научник [[Јан Петар Јордан|Ј. П. Јордан]] је издавао часопис ''-{[[Jutrnička]]}-''. [[Хандриј Зејлер|Х. Зејлер]] је основао новине „[[Сербске новини|Тиђенска новина]]”. Ј. Смолер је издао збирку „Песме горњо- и доњолужичких Срба”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =82}} Користећи речи Х. Зејлера, компонист К. А. Коцор је компоновао песму „[[Лепа Лужица]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =83}} Захваљујући настојањима Ј. Смолера је основано научно-просветно друштво [[Матица лужичкосрпска]]. За публиковање научних радова и књижевних дела је основан [[Часопис Матице лужичкосрпске]]. Током пола века свог постојања Матица лужичкосрпска је наштампала 330 хиљада примерака публикација.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =82}}
Ред 429:
Почетком новембра 1918. године, када у Немачкој је почела револуција, лужичкосрпски посланици ландтага Саксоније [[Арношт Барт|А. Барт]] и [[Михал Кокла|М. Кокла]] су затражили право Лужичких Срба на признавање националности и заштиту матерњег језика. 13. новембра [[Фридрих Аугуст III од Саксоније|саксонски краљ]] се одрекао престола и Саксонија је постала република. Истог дана је образован [[Лужичкосрпски национални комитет]] (''-{Serbski narodny wuběrk}-'', ЛСНК).{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =5}} Представници лужичкосрпског народа су изабрали за председника А. Барта. Протоколист комитета постао је учитељ гимназије [[Јан Брил|Ј. Брил]]. Крајем новембра комитет је објавио програм који је предвиђао куповање свих великих поседа површином више него 80 хектара и расподелу ораће земље између сељака и пољопривредних радника.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =6}} ЛСНК је иступао за аутономију Лужице и равноправност националних мањина — равноправно представљање у парламенту, употреба лужичкосрпског језика у судовима и државним установама, стварање у Лајпцишком универзитету катедре за сорабистику и школске установе за припремање наставника лужичкосрпског језика.{{sfn|Лаптева|p =20}} При том, није било питања о лужичкосрпској држави: ова мисао потекла је од пријатеља Лужичких Срба — [[Адолф Черни|А. Черног]] из Прага.<ref>{{Cite book|first=Frank|last=Förster|title=Die Wendenfrage in der deutschen Ostforschung 1933–1945|location=[[Bautzen|Бауцен]]|publisher=[[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]]|year=2007|pages=10}}</ref> Свештеници католичке и евангелистичке вере су одбијали сепаратистичка расположења. Власти Немачке су се бојале „чешке опасности” — жеље Лужичких Срба да се прикључе Чехословачкој, чија влада није намеравала да припаја Лужичке Србе у састав државе.{{sfn|Лаптева|p =20}}
 
Године 1919. А. Барт и Ј. Брил су учествовали у саставу чехословачке делегације на [[Париска мировна конференција 1919.|Париској конференцији]],{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =6}} захтевајући стварања независне државе.{{sfn|Лаптева|p =20}} Позивајући се на „[[Четрнаест тачака|14 тачака]]” Вилсона, лужичкосрпски лидери су поставили захтев о самоопределењу.{{sfn|Семиряга|1955|p =38}} Министар спољних послова Чехословачке [[Едвард Бенеш|Е. Бенеш]] је подржао полагања Лужичких Срба на националну равноправност. За поткрепљење ових тежња Адолф Черни је направио карту Лужице.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =6}} У броју службеног издања ЛСНК-а — ''-{[[Serbske Słowo]]}-'' од 25. јануара 1919. године се саопштавало да „Лужички Срби предају решење своје судбине у руке [[Тројна антанта|Антанте]]. Лужички Срби немају намере ни да остају у саставу немачког савеза ни оснују заједно са Чесима једну републику… Они хоћу слободну лужичкосрпску државу. За овајтај захтев иступају Лужички Срби обеју конфесија”.<ref>{{cite book|first=К. В.|last=Шевченко|url=http://www.hist.bsu.by/images/stories/files/nauka/izdania/risi/7/Shevchenko.pdf|title=Политика Чехословакии в Лужицком вопросе в 1918—1919 гг.|edition=Российские и славянские исследования. Выпуск 7|location=Минск|publisher=БГУ|year=2012|pages=33}}</ref> 5. фебруара Е. Бенеш је покренуо [[лужичкосрпско питање]] пред [[Савет десеторице (1919)|Саветом десеторице]].{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =6}} 11. априла А. Барт и Ј. Брил ce поднели меморандум у име ЛСНК-а под називом ''-{[[Mémoire sur la question des Serbes de Lusace]]}-''. С обзиром на ратна припремања немачке владе, меморандум је садржавао захтев припајања лужичкосрпског дела Лужице Чехословачкој (максимални програм) или стварања независне од Немачке републике у границама етнографске територије Лужичких Срба које су биле оивичене [[Арношт Мука|А. Муком]] 1880. и 1884. године (минимални програм). Ипак у пројекту мировног уговора с Немачком у мају Лужички Срби се нису спомињали. 12. јуна А. Барт се обратио руководиоцима делегација земаља-победника с молбом указати у мировном уговору с Немачком услов о заштити националних мањина.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =7}}
 
2. октобра 1919. године при пресецању чехословачко-немачке границе А. Барт је био ухапшен. 21. јануара 1920. године Царевински суд у Лајпцигу је осудио А. Барта за „велеиздају” на три месеца затвора са издржавањем казне у тврђави у Померанији ([[Голењов]] — тадашњи Голнов). Државне инстанце Немачке су одлучиле да игноришу захтеве Лужичких Срба, и истовремено пазе на активност лужичкосрпског националног покрета. 20. јуна 1919. године чланови ЛСНК-а: [[Арношт Мука|А. Мука]], [[Михал Навка|М. Навка]], [[Јуриј Дучман|Ј. Дучман]], [[Божидар Добруцки|Б. Добруцки]], [[Петар Гантуш|П. Гантуш]], [[Јакуб Гицка (Старији)|Ј. Гицка]] (отац) и [[Јакуб Гицка (Млађи)|Ј. Гицка]] (син) су били осуђени у Бауцену за слање докумената у иностранство, и добили затворске и новчане казне. Лужички Срби и њихови пријатеља у иностранству су иступили за ослобођење А. Барта. 1. марта 1920. године чехословачки министар Е. Бенеш и немачки посланик у Прагу Самуел Сенгер склопили су споразум о ограничењу културне подршке Лужичких Срба од стране Чехословачке и превременом ослобођењу А. Барта. На овом послератни (политички) покрет Лужичких Срба се завршио.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =8}} 2. септембра 1920. године А. Барт је био ослобођен из затвора на основу амнестије.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =14}}
Ред 465:
 
На изборима за [[Рајхстаг]] 1932. године већина Лужичких Срба, пре свега у пруском делу Лужице, гласала је за [[Националсоцијалистичка њемачка радничка партија|нацисте]].{{sfn|Лаптева|p =23}} Само у [[Лужичкосрпска католичка област|католичкој области]] Горње Лужице већина бирача је гласала за партију [[Центрум (партија)|Центрум]].{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =43}} Са доласком на власт нациста 1933. године против Лужичких Срба почео је отворени терор. Власти су сугерисале становништву да Лужички Срби могу да постану ослонац за непријатељске државе — Чехословачку и Пољску. Многи лужичкосрпски патриоти били су ухапшени, а национално оријентисани свештеници и учитељи почели су се принудним путем исељавати из Лужице. Друштво
„Соко”, Лужички сељачки савез и ред новина били су затворени.{{sfn|Лаптева|p =23}} Везе са Чехословачком и другим словенским земљама биле су забрањене. Од 1933. до 1936. године у иностранству одржане су акције протеста против германизације и угњетавања Лужичких Срба. У заштиту Лужичких Срба у Чехословачкој били су организовани стотине митинга, у јулу 1933. године у [[Мњихово Храдиште]] одржана је тридесетохиљадита демонстрација. Чешко [[Друштво пријатеља Лужице]] је позвало да спасе културу лужичкосрпског народа. У септембру 1933. године у [[Друштво народа|Лигу народа]] био је послан заједнички меморандум о стању Лужичких Срба у Немачкој.{{sfn|Лаптева|p =24}} ОвајТај талас манифестација имао је снажан утицај на Француску, Пољску и Југославију. Новине, укључујући Совјетски Савез, извештавале су о угњетавању Лужичких Срба.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =162}} После масовних протеста власти су променуле тактику: сада администрација се усредсредила на увођењу између Лужичких Срба нацистичке идеологије.{{sfn|Лаптева|p =24}}
 
Руковођење германизацијом Лужичких Срба је преузела на себе организација „[[Савез немачког Истока]]”.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =46}} Лужичкосрпски језик без правог насиља се истискивао из друштвене сфере. При постављању за учитеље предност се давала „чистокрвним Немцима”. Општење деце међу собом у школама се дозвољавало само на немачком језику. Од 1936. године мере против Лужичких Срба и њиховог језика су постајале још оштрије. „Венди” одсада били су Немци који говоре на другом језику; њихово спомињање пак у штампи је морало да ишчезне. Лужичкосрпски надгробни натписи су морали бити уклоњени. Око 60 назива насеља су били замењени с лужичкосрпског на немачко звучање.{{sfn|Лаптева|p =24}}
 
Године 1934. у [[Радибор]]у и 1935. године у [[Хојерсверда|Хојерсверди]] одржане су светковине за песму, студенти на митингима су изражавали тежњу да сачувају лужичкосрпску самобитност. „Домовина” је одустала од учлањивања у „Савез немачког Истока” и усвајања новог статута од новембра 1936. године, према коме она морала да се назива „Савез Немаца који говоре вендски”. 18. марта 1937. године њен председник [[Павол Недо|П. Недо]] је добио од управе Бауцена саопштење, према коме због одбијања да усвоји нови статут све акције „Домовине” одсада су се разматрале „као управљене против очувања друштвеног мира, безбедности и поретка”.{{sfn|Лаптева|p =25}} Објављивање саопштења у вендској штампи се није дозвољавало. ОвогТог дана „Домовина” је била фактички укинута.{{sfn|Гугнин|1997|p =154}} Ипак нека месна и културна лужичкосрпска друштва су настављала да делују.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =50}} После тога су били ликвидирани сви лужичкосрпски новине и часописи, забрањени сви савези и друштва.{{sfn|Лаптева|p =25}} Од 1937. до 1938. године у Прагу се издавао рукописни часопис ''-{[[Gmejska heja]]}-'',{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =51}} који је постао неке врсте хроника фашистичког терора у лужичкосрпској Лужици.<ref>{{cite journal|last=Гугнин|first=А. А.|title=Литературы западных и южных славян периода Второй мировой войны|url=https://inslav.ru/sites/default/files/slav-1996-3.pdf|journal=[[Славјановеденије]]|location=Москва|publisher=Наука|year=1996|number=3|pages=73}}</ref> До средине 1939. године су настављала да излазе из штампе лужичкосрпска издања — календар ''-{[[Krajan]]}-'' и часопис „[[Католски посол]]” јер нису улазила у лужичкосрпску штампарију и била су под заштитом католичке цркве.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =50}} До коначне окупације Чехословачке 15. марта 1939. године у Прагу обуставиле су рад организације: Друштво пријатеља Лужице и „[[Сербовка]]”, затворио се часопис „[[Ческо-лужицки вјестњик]]”.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =51}} Према [[Попис становништва Немачке (1939)|попису становништва 1939. године]] у Немачкој живело је 425 Лужичких Срба.{{sfn|Семиряга|1955|p =13}} Јавна делатност Матице лужичкосрпске, која је променила назив у Лужичко књижевно друштво, била је забрањена. Године 1941. имовина Матице са библиотеком и архивом била је конфискована. Многи фондови библиотеке, као и архива, били су уништени. Такође су били затворени лужичкосрпски музеј, штампарија, издавачко предузеће и књижара.{{sfn|Лаптева|p =25}} Трајало је принудно исељавање лужичкосрпске интелигенције и хапшења. Председнику „Домовине” је било забрањено да се појављује у отаџбини.{{sfn|Лаптева|p =26}} Године 1940. [[Рајнхард Хајдрих|Р. Хајдрих]] издао је наредбу према којој би лужичкосрпски учитељи требало да буду подвргнути депортацији и делимичном физичком уништавању.<ref>{{cite journal|last=Чередникова|first=А. Ю.|title=Особенности взаимоотношений властей и лужицких общественных организаций (1918—1949 гг.)|url=https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=211086|journal=Интеллигенция и мир|location=[[Иваново (Ивановска област)|Иваново]]|publisher=[[Ивановский государственный университет]]|year=2018|number=1|pages=4—5}}</ref> Крајем ове године из Лужице били су протерани 25 учитеља, сви католички свештеници и 11 евангелистичких пастора. Кроз затворе и [[Сабирни логор|концлогоре]] прошли су лужичкосрпски радници [[Јан Циж]], [[Јуриј Циж]], [[Јан Мешканк|Ј. Мешканк]], [[Корла Јанак|К. Јанак]]. Нису доживели до завршетка рата [[Алојс Андрицки|А. Андрицки]] и [[Марја Гролмусец|М. Гролмусец]], који су се налазили у логорима.{{sfn|Лаптева|p =26}}
 
==== Планови масовне депортације Лужичких Срба и крај рата ====
Ред 529:
Од почетка 1950-их година ЈСПН почела је да претендује на водећу улогу у решењу лужичкосрпских питања. Године 1950. председник „Домовине” [[Павол Недо|П. Недо]] под притиском ЈСПН-а био је принуђен да поднесе оставку.{{sfn|Лаптева|p =28}} Председник „Домовине” (1953—1973) [[Курт Кренц|К. Кренц]] водио је ову организацију ка потпуној зависности од ЈСПН-а.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =76}} 22. марта 1953. године из Герлица почело је емитовање лужичкосрпске радио-редакције. 1. септембра 1956. године у Бауцену је отворен Дом лужичкосрпске уметности.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =81}} Током периода постојања НДР-а у издавачком предузећу „Домовина” излазила је из штампе разнолика црквена књижевност.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =89}} Средином 1950-их година због изградње електрана и комбината за прераду мрког угља „[[Шварце Пумпе]]” у округ Котбус дошао је знатан број немачких радника. При том, многа лужичкосрпска села су нестала. Лужички Срби који су иступали против таквог развитка догађаја, били су кажњени па чак и ухапшени.{{sfn|Лаптева|p =28}} Крајем 1950-их година подршка развитка лужичкосрпског језика и културе битно се смањила. Инструкција из 1962. године је наређивала предавање у школама природних наука и математике само на немачком језику.{{sfn|Лаптева|p =28}} Од 1962. до 1964. године број ученика на лужичкосрпском језику је смањен са 12.800 на 3.200. Али од средине 1970-их број ученика почео је да расте.{{sfn|Лаптева|p =29}} Од почетка 1950-их до 1979. године број лужичкосрпских школа је смањен са 140 на 61.{{sfn|Гугнин|1997|p =173}} Од 1965. до 1989. године једанпут у четири-пет година су се одржавали [[Фестивал лужичкосрпске културе|фестивали лужичкосрпске културе]].{{sfn|Лаптева|p =28}} Према уставу НДР-а из 1968. године Немачка Демократска Република постала је „социјалистичка држава немачке нације”.<ref>{{cite book|first=М. И.|last=Ермакова|title=Актуальные этноязыковые и этнокультурные проблемы современности|location=Москва|publisher=|volume=1|year=2014|pages=67}}</ref>
 
У 1970-им годинама сарадници Института за лужичкосрпски народопис [[Академија наука НДР|АН НДР-а]] написали су „[[Историја Лужичких Срба (монографија)|Историју Лужичких Срба]]” у четири тома.<ref name="аутоматски генерисано1" /> Средином 1980-их година „Домовина” почела је дијалог с католичком и евангелистичком црквом.{{sfn|Лаптева|p =29}} 11. новембра 1989. године одржано је прво заседање [[Лужичкосрпски национални састанак|Лужичкосрпског националног састанка]], који се појавио као опозициони покрет током револуционарних догађаја у НДР-у.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =119}} ОвајТај састанак постављао је циљ одолевање административно-територијалног дељења Лужице.{{sfn|Лаптева|p =29}} Током демонстрација 1989. и 1990. године у Лужици појавиле су се пароле: „Странци и Венди — напоље!”, „Комунисте и Лужичке Србе су у гасне коморе!”<ref>{{cite book|first=К. В.|last=Шевченко|title=Вопреки пророчествам. Лужицкие сербы на пороге третьего тысячелетия|url=http://www.inslav.ru/images/stories/pdf/2004almanah2003.pdf|edition=Славянский альманах|location=Москва|publisher=Индрик|year=2004|pages=319}}</ref>
 
<gallery mode="packed">