Јован Скерлић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 55:
И поред своје велике [[књижевност|књижевне]] делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији [[Србија|српски]] [[критичар]], Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на [[политика|политичком]] и [[нација|националном]] пољу. Још као ђак је пришао [[социјализам|социјалистичком]] покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио [[Самостална радикална странка|Самосталној радикалној странци]], створеној од [[левица|левог]] крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни [[идеологија|идеолог]]. Последње две године живота је био посланик у [[Народна скупштина Краљевине Србије|Народној скупштини]], у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против [[банка|банака]] које својим [[зеленаш]]ким [[камата]]ма бездушно исцрпљују [[народ]].
Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста [[Југославија|југословенског]] народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше [[Аустроугарска|Аустроугарске]] најзначајније је оно у [[Праг]]у, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне [[идеологија|идеологије]], најбољи је оглед о [[Анте Старчевић|Анти Старчевићу]], проповеднику [[Велика Хрватска|великохрватске идеје]]. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење [[латиница|латинице]] у [[Срби|Срба]] (анкета у ''[[Српски књижевни гласник|Српском књижевном гласнику]]''). [[Лазар Томановић]] је о томе записао: ''...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.''{{sfn|Томановић|2018|p=520}}
Иако је умро млад, Скерлићев [[књижевност|књижевни]] рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је ''Писци и књиге'' (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је ''Историја нове српске књижевности'', објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: ''Омладина и њена књижевност'' и ''Српска књижевност у 18. веку'', велика студија о [[Јаков Игњатовић|Јакову Игњатовићу]]; затим огледи: ''Поглед на данашњу француску књижевност'', ''Уништење естетике и демократизација уметности'', књижевно-политички оглед ''[[Светозар Марковић]]''. Од [[1905]]. године до смрти уређивао је ''[[Српски књижевни гласник]]'', у почетку у друштву са [[Павле Поповић|Павлом Поповићем]], а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела ''Београдске романсе'', потписујући се са псеудонимом „Београђанин“.<ref>„Просветни гласник“, Београд 1924. године</ref>
| |||