Хрвати — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 178.223.62.97 (разговор) на последњу измену корисника 46.235.98.34 ознака: враћање |
комплетан реверт |
||
Ред 54:
}}
'''Хрвати'''
== Име ==
Ред 181:
Опредељивање Хрвата за штокавско наречје Срби су неретко доживљавали као језичку крађу. С тим у вези, илустративно је писмо [[Јован Живановић|Јована Живановића]] упућено 1880. [[Милан Јовановић Батут|Милану Јовановићу-Батуту]], где се између осталог каже: „Срби страшно греше што не пишу јужним [=ијекавским] дијалектом... [зато] што ће на послетку Хрвати казати то је наш диалект а ви Срби пишите [[Новосадски говор|новосадски]]... Ми пишемо инстинктивно без граматике добро. А зашто? За то што пишемо својим језиком. То је знак да је то наш језик, а не хрватски, јер Хрвати морају да уче из граматике“. Још оштрији је био [[Љубомир Стојановић]]: „Хрвати не треба да се љуте, кад им се рече да је онај дијалекат, којим говоре и пишу, или боље рећи, којим се труде да говоре и пишу у Загребу, дијалекат ''српски'', јер до илирског покрета није било човека који је тако говорио и писао да се Хрватом називао“.{{Sfnm|1a1=Ивић|1y=1983|1pp=280–81|2a1=Ивић|2y=1998|2pp=290–91|3a1=|3y=|3pp=}} У свом познатом спису „Штокавски дијалекат“ дубровачки лингвиста [[Милан Решетар]] одаје признање „генијалноме [[Вук Стефановић Караџић|Вуку Стефановићу Караџићу]]“ као зачетнику „српскохрватске дијалектологије“. Даље информише да су се са Вуковом поделом „српскохрватских дијалеката“ на „три главна дијалекта“ штокавски, чакавски и кајкавски, од којих је први својствен Србима, други Хрватима, а трећи Словенцима „до најновијега (=Решетаровог) времена... сложили углавном сви домаћи и страни истраживачи“, да су „разилажења у мишљењу постојала ... само утолико што су кајкавци ускоро ипак убрајани у ‘Хрвате’ и такође као такви, бар дијелом рачунати и штокавци“ и да је „опозиција, вођена више политичким него научним разлозима, на Вукову реченицу ''[[Срби сви и свуда]]'', која је постала политички шлагворт, тј. на Вуков пансрбизам, узвратила ... панхрватством“.{{Sfnm|1a1=Rešetar|1y=2010|1pp=39, 40|2a1=|2a2=|2y=|2p=|3a1=|3y=|3pp=}}
У организацији [[Летопис Матице српске|Летописа Матице српске]] 8, 9. и 10. децембра 1954. у Новом Саду у згради Покрајинског комитета Савеза комуниста и Покрајинског одбора Социјалистичког савеза радног народа Војводине одржан је скуп лингвиста и књижевника из СР Србије, СР Хрватске, СР Босне и Херцеговине и СР Црне Горе на ком је формализовано српско-хрватско језичко јединство кроз сложени назив српскохрватски/хрватско српски језик.{{Sfnm|1a1=Ивић|1a2=Клајн|1a3=Пешикан|1a4=Брборић|1y=1991|1p=13|2a1=Милосављевић|2a2=Радић|2y=2008|2pp=26, 230|3a1=|3y=|3pp=}} У складу са договором који ће у историји остати упамћен као [[Новосадски договор]], 1960. је издат заједнички правопис, с тим што је у Новом Саду штампан ћирилицом под насловом „Правопис српскохрватскога књижевног језика“ а у Загребу латиницом под насловом „Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika“. Међутим, договор је доведен у питање када је 1967. у просторијама [[Матица хрватска|Матице хрватске]] група лингвиста и књижевника ([[Далибор Брозовић]], [[Радослав Катичић]], [[Томислав Ладан]], [[Мирослав Бранд]], [[Славко Павешић]], [[Славко Михалић]] и [[Влатко Павлетић]]) саставила [[Декларација о називу и положају хрватскога књижевног језика|Декларацију о називу и положају хрватскога књижевног језика]] у којој су тражили „јасну и недвојбену једнакост и равноправност словенскога, хрватскога, српскога, македонскога“ коју би загарантовао устав. Управни одбор Матице хрватске је прихватио текст декларације и проследио га даље на потписивање културним и научним установама у Хрватској. Дана 17. марта 1967. у загребачком листу Телеграм бр. 359 објављен је текст декларације. Његово објављивање је наишло на негативан пријем конзервативног дела хрватског партијског руководства и савезног ЦК СКЈ, па и самог председника Тита. Уследило је кажњавање потписника. Влатко Павлетић председник Друштва књижевника Хрватске искључен из Градског комитета СК. Из СК искључени су Далибор Брозовић, Петар Шегедин, Јакша Равлић, Славко Михалић, Душко Цар, Војислав Кузмановић, Бранко Хећимовић, Звонимир Комарица. Остали потписници Декларације добили су опомене пред искључење. На пленуму ЦК посвећеном Декларацији прихваћена је писмена оставка [[Мирослав Крлежа|Мирослава Крлеже]]. Због објављивања Декларације у СР Хрватској је обустављено издавање латиничне верзије заједничког великог шестотомног речника.{{Sfnm|1a1=Ивић|1a2=Клајн|1a3=Пешикан|1a4=Брборић|1y=1991|1p=13|2a1=Милосављевић|2a2=Радић|2y=2008|2pp=26, 230|3a1=|3y=|3pp=}}
== Религија ==
| |||