Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

нема резимеа измене
С циљем да искористи сукобе између самих хусита, Жигмунд је одбацио понуђени споразум и поново напао Бохемију у августу 1421. године.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=334}} После почетних успеха у којима су суделовали и одреди деспота Стефана, крсташи су поново били потучени у низу битака, а у [[Битка код Небовида|бици код Небовида]] 6. јануара 1422. године, Жигмунд је сам једва спасио живот, изгубивши 12.000 војника.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=334}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=490}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=290}} Упркос војним поразима, крсташи су успели да опљачкају бројна незаштићена насеља и да опустоше земљу. На то су хусити одговарали одговарали рушењем католичких цркава и манастира, заузимањем њихове земље, а исто тако и земље краља и католичких феудалаца.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=334}}
 
[[Датотека:Andrea del Castagno 004.jpg|мини|лево|'''Филипо Сколари''', један од најближих сарадника и највећих војсковођа краља Жигмунда. Фреска [[Андреа дел Кастањо|Андрее дел Кастања]], израђена око 1450. године.]]
Истовремено, хуситски покрет се ширио далеко ван граница Бохемије.{{sfn|Ћоровић|1989|p=290}} Биограф деспота Стефана, [[Константин Филозоф]], бележи да је њихових присталица било и у Срему и [[Бачка|Бачкој]], управо због православних елемената покрета.{{Напомена|У прилог овој тврдњи стоји чињеница да је Хус, током [[Ходочашће|ходочашћа]] у [[Јерусалим]]у и на [[Синајска гора|Синају]], живео у [[Православље|православним]] манастирима, а Константин Филозоф, такође, наводи и да био проглашен за јеретика управо због заступања извесних православних схватања.}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=290}}
 
=== Рат на доњем Дунаву ===
[[Датотека:Andrea del Castagno 004.jpg|мини|лево|'''Филипо Сколари''', један од најближих сарадника и највећих војсковођа краља Жигмунда. Фреска [[Андреа дел Кастањо|Андрее дел Кастања]], око 1450. године.]]
Године 1422. Жигмунд је сазвао скупштину у Нирнбергу да би подигао војску плаћеника против хусита, али је његов план осујећен отпором градова, па угарски краљ није узео учешћа у новом хуситском рату. Новом папином позиву на рат, 1423. године, одазвали су се немачки владари и краљеви [[Данска|Данске]] и [[Пољска|Пољске]]. Међутим, Пољаци су одбили да ратују против сродних Чеха, немачки принчеви су били заузети унутрашњим борбама, а [[Ерик Померански|дански краљ]], који је с великом војском пристигао до северних граница Царства, вратио се натраг. На овај начин, поход против хусита је потпуно пропао.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=490}}
 
Анониман корисник