Википедија

Hesteel Serbia — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Ред 26:
Више пута је мењала власнике и називе.
 
„Српско акционарско рударско топионичарско индустријско друштво”, скраћено „САРТИД”, са циљем да врши истраживања, експлоатацију и прераду гвоздене руде, је основано у Београду 20. фебруара 1913. године. [[Акционарско друштво]] је изградило фабрику у Смедереву на пролеће 1921.
 
„Државна железара у Смедереву” је постала након национализације [[5. децембра]] [[1946]]. године.
Ред 32:
Назив „Рудници и железара у Смедереву” је добила 1960, а 1969. је постала „Металушки комбинат Смедерево” или скраћено „МКС”.
 
Године 1992. враћен јој је првобитни назив, уз који је придодата година оснивања друштва „Сартид„САРТИД 1913”.
 
Године 1997. је настао „[[Концерн]]„Концерн црне металургије САРТИД [[Акционарскоакционарско друштво|а.д.]]”
 
Пошто је управу над железаром преузела компанија [[Ју-ес стил]] (2002), стављена је под [[стечај]] (2002) и у стечајном поступку је извршена спорна [[приватизација]] 2003, када јој је промењено име у „Ју-ес стил Србија” ({{јез-ен|U.S. Steel Serbia – USS Serbia}}).
 
[[Датотека:ZelSD logo.jpg|200п|thumb|десно|Логотип Железаре Смедерево]]
Након откупа од компаније „ЈуЈу-ес стил”стил, 31. јануара 2012. године [[Србија|Република Србија]] је поново постала власник железаре и до априла 2016. [[железара]] је носила назив „Привредно друштво за производњу и прераду челика Железара Смедерево” (или скраћено „Железара Смедерево”).
 
Од априла 2016. називи предузећа са седиштем у [[Београд]]у су „Хестил Србија” ({{јез-ен|Hesteel Serbia}}), пословно „Хестил Србија ајрон и стил [[Друштводруштво са ограниченом одговорношћу|д.о.о.]] Београд” ({{јез-ен|Hesteel Serbia Iron & Steel d.o.o. Beograd}}) или званично „Хестил Србија ајрон и стил” ({{јез-ен|Hesteel Serbia Iron & Steel}}), односно „ХБИС група Србија ајрон и стил д.о.о. Београд” ({{јез-ен|HBIS GROUP Serbia Iron & Steel d.o.o. Beograd}}), мада упоредо са њом наставља да постоји и Железара Смедерево.
 
== Производни погони ==
Ред 73:
 
== Економски значај ==
Домаћи купци производа Железаре имају већу флексибилност у испоруци репродукцијског материјала, не морају да праве велике залихе и по нижој цени могу да добију квалитет према својим специфичним потребама, него што се то може добити у иностранству.{{sfn|Данас|11. 11. 2013}} Од рада железаре зависи више од 10.000 породица. Приходи од пореза и доприносе, али и приходи других приватних и државних предузећа као што су [[Железнице Србије|Железница]], [[ЕПСЕлектропривреда СрбијеЕПС]], [[Србијагас]] и други.{{sfn|Данас|11. 11. 2013}}
 
== Историја ==
Ред 79:
Након [[Српско-аустроугарски царински рат|Царинског рата]], [[Краљевина Србија]] је успела да добије бољи трговински уговор са [[Аустроугарска|Аустроугарском]], укључујући и право на царинску заштиту домаћег тржишта од европске индустријске конкуренције. У то време [[индустрија]] није могла да функционише без [[гвожђе|гвожђа]] и [[челик]]а, посебно војна индустрија, с обзиром да су се европске земље већ увелико спремале за рат. Идустријски развој у Србији је доста заостајао за остатком Европе. Тако је Аустроугарска већ имала железаре у региону, у месту [[Равне на Корошкем|Равне]] у [[Корушка|Корушкој]] (данас [[Словенија]]), која је постојала већ 139 година, док је [[Жељезара Зеница|Железара Зеница]] (данас [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]]) радила од [[1882]].{{sfn|Време|2. 2. 2012}}
 
У недостатку довољних [[буџет]]ских средстава, Српска влада је послове на подизању индустрије црне [[Металургијацрна металургија|црне металургије]] поверила аустроугарском предузећу СТЕГ ({{јез-нем|Die privilegierte Österreichisch-ungarische Staatseisenbahn-Gesellschaft StEG - Повлашћено аустроугарско друштво државних железница}}), издавањем [[концесија]] на богата рудишта у Источној Србији. СТЕГ се том приликом обавезао да ће након стварања повољних услова приступити оснивању мешовитог [[акционарско друштво|акционарског друштва]] са седиштем у Србији.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=1}}
 
Истом железничком друштву СТЕГ припадале су тада и Решичке творнице челика и домена у месту [[Решица]] у [[Румунија|Румунији]].{{sfn|Водич|1938|p=15}}
Ред 148:
=== Нова железара у Радинцу ===
 
До [[1960е1960-е|1960тих1960-их]] година развој железаре је био релативно спор, а годишња производња је износила око 100.000 тона годишње. У време централизоване власти у [[СФР Југославија|Југославији]], индустрија се највише градила у [[СР Словенија|Словенији]] и у [[СР Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], где су већ постојали традиција, као и стратешки интерес. Приликом расподеле федералних инвестиција у [[СР Србија|Србији]] су грађене [[обојена металургија]], [[електрана|електране]] и металопрерађивачка индустрија, а висока царинска баријера према спољној конкуренцији Србији је омогућила бољи положај у земљи.{{sfn|Време|2. 2. 2012}}
 
Предузеће је [[1960]]. променило назив у Рудници„Рудници и железара у СмедеревуСмедереву”.
 
И поред тога што су извршени модернизација и проширење капацитета, обим производње железаре и даље није покривао потребе развоја друштва,{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=7}} посебно не за нарастајућу индустрију, с обзиром на њене потребе за хладним и топлим [[Лим (метални)|лимом]]. Југославија је увозила око милион тона челика, од чега је трећину трошила индустрија Србије.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
Ред 156:
Српско руководство на челу са тадашњим председником владе [[Слободан Пенезић Крцун|Слободаном Пенезићем Крцуном]] је [[1963]].{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}} дошло на идеју да је у Србији потребно изградити нову, модерну и интегралну железару, која би производила 2 милиона тона челика годишње.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=7}}
 
Око 70% средстава за изградњу нове железаре је требало да буде обезбеђено из Централног инвестиционог фонда, исто као што су претходно обезбеђена за изградњу или осавремењавање железара у [[СР Словенија|СР Словенији]] ([[Равне на Корошкем|Равне]] и [[Шторе]]), [[СР Хрватска|СР Хрватској]] ([[Сисак]]), [[СР Босна и Херцеговина|СР Босни и Херцеговини]] ([[Зеница (градско насеље)|Зеница]]), [[СР Македонија|СР Македонији]] ([[Скопље]]) и [[СР Црна Гора|СР Црној Гори]] ([[Никшић]]).{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
На чело пројекта је постављен тада млад и перспективни инжењер [[Миодраг Чеперковић]], који је претходних 11 година провео на [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]], од тога 5 година у руднику [[Трепча]], а остатак на подезању других привредних објеката.{{sfn|Таловић|10. 7. 2005}}
Ред 166:
Мада је камен темељац постављен још [[1964]], одмах по почетку радова, укинут је инвестициони фонд Југославије, због одбијања СР Хрватске и СР Словеније да издвајају свој новац на пројекте у Србији, сматрајући да би их то само оштетило, тако да су сви трошкови спали на Републику Србију, која је у том тренутку већ имала отворене пројекте на [[Ђердапска клисура|Ђердапској клисури]], [[Пруга Београд—Бар|прузи Београд−Бар]] и ауто−путу Београд− Ниш.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}}
 
Године [[1969]]. железара је поново променила име у Металушки„Металушки комбинат СмедеревоСмедерево”, односно скраћено МКС„МКС”.{{sfn|Котањац|2013|p=7}}
 
Године [[1970]]. пројекат изградње железаре је због недостатка средстава морао потпуно да стане.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Те године, преко [[Јован Веселинов|Јована Веселинова]], предратног радника фабрике, руководство железаре је успело да на градилиште доведе [[Јосип Броз Тито|Тита]].{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Тито је са супругом [[Јованка Броз|Јованком]] обишао механичке радионице и градилиште високе пећи.{{sfn|Тасић|16. 6. 2016}} Након његове оцене да се ради о капиталној ствари, која се мора завршити, пројекат је ипак завршен.{{sfn|Гујаничић|Стојковић|2013|p=8}} Пошто се више није могло рачунати на бесповратна савезна средства, већ само на кредит савезне банке, средства су се током вишегодишње изградње обезвеђивала из све скупљих кредита.{{sfn|Време|2. 2. 2012}} Наиме, за велике и скупе привредне објекте обично су обезбеђивана средства из кредита на период од 30 до 50 година, с каматом око 4% годишње. Међутим, за САРТИД су узимани краткорочни кредити, уз каматне стопе које су често премашивале 11% годишње.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
Ред 184:
Рекордна производња је достигнута [[1989]]. када је произведено милион тона челика у течној фази.{{sfn|Котањац|2013|p=7}} Комбинат је до 1992. године производио робу у вредности од [[милијарда|милијарду]] долара, од чега је половина била за извоз.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
23. јула 1991. железари је враћено првобитно име САРТИД„САРТИД” из 1913.
године,{{sfn|Котањац|2013|p=7}} а предузеће је трансформисано у [[акционарско друштво]] чију су власици били Република Србија, Београдска банка и Дунав [[д.д.]]
 
1. јануара [[1992]]. на чело железаре је са положаја министра индустрије у [[Влада Драгутина Зеленовића|Влади Драгутина Зеленовића]] дошао [[Душан Матковић]], са великим политичким амбацијама.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
Ред 211:
Аустријској банци, лидеру конзорцијума банака, повериоцу САРТИД-а, [[Зоран Ђинђић]] је након преузимања власти, маја 2001. признао дуг САРТИД-а у износу од 90, за 76 милиона долара кредита одобреног још 1997, уз обећање да неће предузимати никакве радње у вези са САРТИД-ом, које би угрозиле приоритетне финансијске обавезе, које морају бити решене.{{sfn|Јеремић|16. 4. 2016}}
 
8. марта 2002, тадашњи директор САРТИД-а Живомир Новаковић, председник словачке компаније „ЈуЈу-ес стил Кошице”Кошице, која послује у саставу америчке корпорације „Ју[[Ју-ес стил”стил]], Џон Гудиш и министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић у [[Влада Зорана Ђинђића|Влади Зорана Ђинђића]], и у присуству Зорана Ђинђића, су потписали писмо о намерама и стратешком партнерству, којим је словачка компанија стекла ексклузивно право да пет година управља производњом САРТИД-а и убира добит, а да притом не сноси никакву одговорност за његово евентуално лоше пословање, као и да у случају продаје САРТИД-а некој трећој страни, још седам година управља железаром.{{sfn|Дерикоњић|Милошевић|4. 9. 2012}}
 
Затим је Трговински суд у Београду 30. јула 2002. године донео решење о стечају смедеревске железаре и за стечајног управника САРТИД-а именовао је Бранислава Игњатовића.{{sfn|Дерикоњић|Милошевић|4. 9. 2012}} 27. новембра 2002. отворен је стечајни поступак над САРТИД „Стара железара” и САРТИД „Бели лимови”, а 19. децембра САРТИД „Вељко Дугошевић” (у Кучеву).{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
Ред 225:
* да железара има огроман вишак радника.{{sfn|Дерикоњић|Милошевић|4. 9. 2012}} У то време је цео комбинат имао око 10.000 запослених, од чега 6.500 у Смедереву. Помињани су нетачни и за српску привреду оптерећујећи месечни трошкови на плате радницима.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
 
Стечајни управник је након краћег времена предложио стечајном већу продају САРТИД-а непосредном погодбом са „ЈуЈу-ес стилом”стилом.{{sfn|Дерикоњић|Милошевић|4. 9. 2012}}
 
18. новембра 2002. са Ју-ес стилом је склопљен Уговор о пословно-техничкој сарадњи, којим је Ју-ес Стил добио право да у наредних пет година у потпуности води предузеће и задржи све његове приходе, без икаквих обавеза у случају губитака. Истим уговором је постављен услов да Ју-ес стил добије право да води предузеће, чак и у случају да се оно у међувремену прода неком другом купцу, уговор под истим условима би се наставио и наредних седам година. Већ два дана касније, Ју-ес стил, на челу са Томасом Келијем ({{јез-ен|Thomas Kelly}}) је преузео котролу над финансијским пословањем и производњом железаре и започели су општи пописи и сравњавање пословања.{{sfn|Антонић|24. 8. 2006}}
Ред 297:
Сартид Станплан д. о. о. у Смедереву друштво основано 1991. за изградњу станова у власништву Железаре, налази се у стечајном поступку од 19. маја 2004.
 
Сартид институт за металургију д. о. о. у Смедереву, друштво за истраживачко развојне услуге у привредним делатностима стављено је под стечај 19. маја 2004. и стечајни поступак је завршен 3. септембра 2009. године.{{sfn|Агенција|6. 2. 2018}}
 
Сартид дирекција за реструктурирање д. о. о. у Смедереву, стављено је под стечај 19. маја 2004. године и стечајни поступак је трајао до 19. марта 2010. године.{{sfn|Агенција|6. 2. 2018}}
Ред 303:
Сартид специјална пороизводња и услуге д. о. о. у Смедереву, стављено је под стечај 26. јануара 2005. и стечајни поступак је трајао до 3. септембра 2009. године.{{sfn|Агенција|6. 2. 2018}}
 
До 1999. године Концерн црне металургије је имао потпуно заокружен процес производње. У саставу концерна[[концерн]]а су се налазиле фабрике на [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]]{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}}:
* Фабрика поцинкованог лима у [[Вучитрн]]у, која је користила хладно ваљане траке из Смедеревске железаре. Поцинковани лим у таблама и котуровима се продавао у земљи и иностранству.{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}} Косовска поверилачка агенција је 2005. године отворила понуду за њену продају. Фабрику је купила фирма регистрована у Бугарској. Фабрика је сада позната под називом „Ламкос”.
* Фабрика спирално заварених цеви у [[Урошевац|Урошевцу]], која је као материјал користила топло ваљане лимене траке из Смедеревске железаре. Цеви су се добро продавале у иностранству.{{sfn|Тасић|26. 1. 2015}} Основана је 1971. Производила је челичне шавно заварене цеви, различитих пречника, дебљина зида и врста изолације, који су служили за изградњу водовода и нафтовода. У фабрици је радило око 600 радника различитих квалификација. Упркос санкцијама функционисала је до 1999. Оштећена је током бомбардовања. Након окупације, радници српске националности су престали са радом, а 2003. године Косовска поверилачка агенција (КПА) је приватизовала фабрику.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Hesteel_Serbia”