Историја Лужичких Срба — разлика између измена

У 13. веку уместо имена племенских удружења се појавила покрајинска имена: [[Доња Лужица]] (племена Лужичана) и [[Горња Лужица]] (племена Милчана и Далеминаца).{{sfn|Семиряга|1955|p =22}} У периоду од 1076. до 1084. године и од 1158.{{sfn|Лаптева|p =2}} до 1253.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=117}} године територија Горње Лужице (тако звани [[Будишински крај]], ''-{Budissiner Land}-''{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=115, 117}}) била је део Чешке.{{sfn|Лаптева|p =2}} Године 1317. [[Маркгрофовија Бранденбург|бранденбуршки]] маркгроф [[Валдемар (маркгроф Бранденбурга)|Валдемар]] је заузео Лужице. Распламсала се дуга борба за Лужицу, због чега је победио чешки краљ [[Јован Слепи|Јован Луксембуршки]].{{sfn|Семиряга|1955|p =22}} Године 1319. Чешкој је припала је Горња Лужица, а за време [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карла IV]] 1373. године — Доња Лужица.<ref>{{cite book|first=Kinga|last=Kijo|title=Česko-lužické styky od nejstaršího období do 19. století|url=http://stare.luzice.cz/clv/2009/clv_2009-03.pdf|location=|publisher=[[Česko-lužický věstník]]|volume=3|year=2009|pages=18}}</ref>

Обе Лужице су улазиле у посед [[Краљевина Бохемија|Чешке краљевине]] до 1635. године.{{sfn|Лаптева|p =4}} Положај Лужице у саставу Чешке краљевине, на челу којој били су немачки владари, није могао да доприносе схватању Лужичким Србима свог националног идентитета. Тако, на пример, цар [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карло IV]] је подржавао германизацију саме Чешке.<ref>{{cite book|first=Л. П.|last=Лаптева|title=К. В. Шевченко. Лужицкий вопрос и Чехословакия (1945—1948)|url=http://inslav.ru/images/stories/pdf/SovSlav/Slav-2007-3.pdf|volume=3|location=Москва|publisher=Славяноведение|year=2007|pages=106}}</ref> Немачко феудално племство и немачки становници града у чешком периоду су чували су у својим рукама кључне позиције.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=136}}

Лужичкосрпска села су се разликовала у њиховом планирању: они су била гомиласта, улична или са кружним размештајем дворишта. У плодним подручјима Горње Лужице градили су [[Брвнара|брвнаре]]. Горњи спрат представљао је представљао [[фахверк]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =32}} Словенска села од 12. века попуњавала су се немачким трговцима и занатлијама који су добијали посебна права. У већини градова лужичкосрпски и немачки трговци и занатлије су живели су и радили заједно. Од 14. века Лужички Срби су били ограничени у правима и слободама: за трговце је забрањен приступ у градске савете, а за занатлије — приступ у [[Еснаф|цехове]]. Од 1293. године у [[Бернбург (Зале)|Бернбургу]], а од 1327. године у Лајпцигу, [[Цвикау]]у и Алтенбургу била је забрањена употреба лужичкосрпског језика у суду.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =34}}

У 13. веку у градовима источно од Лабе се развијало градско право које је регулисало питања самоуправе, судске, финансијске и одбрамбене функције града, као и слободу грађана. [[Либен (Шпревалд)|Либен]] је добио градско право око 1220. године, [[Лебау]] — до 1221. године, [[Каменц]] — 1225. године, [[Калау]] — 1230. године, [[Цитау]] — око 1230. године, [[Губен]] — 1235. године, Будишин — 1240. године и [[Шпремберг]] — 1250. године. ОваТа лужичка насеља као градови постојала су постојала и раније. Тако, Будишин као ''-{Budusin civitatem}-'' се први пут се помиње 1002. године. У 14. веку градови су се нагло развијали. Истовремено се повећавао број становништва. У [[Герлиц]]у око 1400. године је живело је 8000 људи, у Будишину — више од 5000 људи. Велики градови насељавали су углавном Немци. У Будишину Лужички Срби су чинили око трећину становништва града. У малим градовима, као што су [[Бад Мускау]], [[Вајсенберг]], [[Фечау (Шпревалд)|Фечау]], [[Витихенау]], [[Дребкау]], [[Либенау (Шпревалд)|Либенау]], [[Пајц]], [[Пулсниц]], [[Хојерсверда]] су живели су скоро само Лужички Срби.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =35}}

Највиши слој грађана био је [[Патрицији|патрицијат]] који је укључивао имућне породице трговаца: они су заузимали кључне дужности у градовима (градоначелник, чланови градског већа). Понекад су чланови градског већа били и Лужички Срби, као на пример у Лебауу 1336. године. У Каменцу Лужички Србин по имену Никил Вент 1362. године је заузимао је дужност градоначелника. У то време у Будишину живио је познати златар „''-{[[Jacoff]] — der Windische goltsmid}-''”, који jе био Лужички Србин. Занатлије које су се удруживале у цехове, чиниле већину становништва градова. У почетку Лужички Срби били су били у цеховима као грнчари, кожари, млинари, месари, пекари, кројачи, обућари, сукнари, ткачи, трговци крзна. О занатлијама које су некада живеле у градовима Лужице, подсећају називи улица: тако, у Будишину до сада сачувалисачувани су се називи Грнчарска, Кожарска, Месарска и Сукнена улице. Постепено приступ Лужичких Срба у цехове је био је онемогућен.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =35}} Неки цехови су захтевали од оних који су хтели да се придруже њима доказе немачког порекла у четвртој генерацији.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =36}}

Године 1346. у Лебауу је основан [[Савез шест градова]], који је укључивао горњолужичке градове Лебау, Будишин, Герлиц, Каменц, Цитау и [[Лубањ]]. Савез је морао да заштити градове од витезова-пљачкаша који су често нападали трговце који су полазили према Чешкој. Лошу репутацију уживали су замкови поред [[Киршау]] и на [[Ојбин (планина)|Ојбину]]. Године 1350. војска Савеза је први пут уништила је замак поред Киршауа. Међутим, замак је убрзо обновљен, и напади на трговце су наставили. Године 1359. војска Савеза поново се кренула против замка поред Киршауа, и након крваве битке коначно га је уништила.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =37}}