Побуна албанског становништва у Плаву и Гусињу 1919.

Побуна албанског становништва у Плаву и Гусињу 1919. године настала је као последица анимозитета према Србији, Црној Гори и Србима у новонасталој Краљевини СХС која је желела да што пре успостави власт на целокупном простору који се нашао унутар њених граница.Њено избијање није случајно, нити је случајно добила велики међународни публицитет, јер је изазвана непосредно пред почетак рада Конференција мира у Паризу, која је будила наде албанских вођа, политички подстицаних и економски подржаваних од Италије, да ће територије тих округа бити припојене албанској држави.

Предуслови

Прореривање Османског царства са Балканског полуострва, до кога је дошло почев од 1912. године (Први балкански рат, Први светски рат), утицао је на то да значајан део простора који су и Срби и Албанци сматрали својим, после више векова, „враћен“ је Европи. Овај процес који је неминовно био праћен променом старих и успостављање нових државних граница на Балканском полуострву. довео је до сукобе са бројним последицама, јунутар којих Албанско становништво, које је у Османском царству имало је устаљене географске, етничке и државне границе, то више није иамоло. У таквим условима шјавило се незадовољство албанских племена икоје је у наредном периоду резултовало сталнуом нестабилношћу. Са друге стране код Срба је после Балканских ратова, а посебно после Великог рата, „отворена“ могућност интеграције српске нације унутар југословенске државе, али та прилика није искоришћена.

Чиниоци

У склопу напред наведених услова треба гледати и на чиниоци који су најдиректније подстицали побуну албанског становништва у у Плаву и Гусињу 1919. године, и деловали у садејству били су:

• ментална-карактерна склопа локалног становништва, које је гајило идеју о формирању велике албанске државе,
• агентурном присуство Италије која је подјривала све видове незадовољстава албанског становништва новом југословенском влашћу,
• пропагандне поруке које је слала званична Тирана (влада Турхан паше) и њена великоалбанска политика, * делатност албанских комитета чије су централе биле у Скадру, а одбори у Ђаковици, Пећи, Плаву, Гусињу, Приштини, Качанику, Вучитрну, Скопљу и Дебру.

Повод

Настојање власти да појача бојеву готовост чете војника у Плаву, био је непосредан повод за побуну, која се ширила великом брзинаом. Силовитост побуне, страст побуњеника, војна организованост, бројност, преговарачки захтеви, говори о чињеници да побуна није била спонмтани чин већ добро организован политички догађај, са територијалним претензијама.

Ток побуне

После неуспешних преговора употребљена је војна сила. Резултат војне акције огледао се у деблокади Плава, протеривању побуњених албанских првака који су избегли у Гаш, Краснић, Малесију и одатле наставили своју антисрпску и антијугословенску акцију, стављању под контролу путног правца од Плава до Пећи.

Добре и лоше стране сукобљених страна

Са једне стране побуна у Плаву и Гусињу показала је све слабости нове државе:

• мала бројност војске, исцрпљене управо завршеним Великим ратом,
• неефикасност валсти,
• нестручност и неорганизованост цивилне власти у Метохији – посебно полицијске,
• прибегавање непопуларним решењима (употреба добровољаца и црногорске војске),
• нерешен међународни статус.

Са друге стране нове државе налазили су се добро организовани и одлучни Албанци и муслимани подржани од званичне Италије.

Последице

После гушења побуне гранична линија од Плава и Гусиња до јадранске обале постала је простор честих инцидената, војних упада, оружаних обрачуна ширих размера, пљачке и несигурности.

Цео догађај италијанска пропаганда је настојала да представи као „масакар“ над албанским становништвом.