Слава — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 89.216.167.225 (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot ознака: враћање |
|||
Ред 48:
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ [[Свети Сава|Сава]] је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило [[1862]]. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само: Слава, Крсна Слава и Свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.<ref name="Сибир" />
[[Спиридон Гопчевић]] наводи слављење крсне славе код Македонаца као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обичаја међу Македонцима. <ref>{{Cite book|last=Гопчевић | first = Спиридон |authorlink = | title = Стара Србија и Македонија, стр. 259. и 260. |year=1890 | url = https://www.scribd.com/document/88402383/Spiridon-Gop%C4%8Devi%C4%87-Stara-Srbija-i-Makedonija | publisher = | location = Београд |id=}}</ref> Слично пише у својој књизи, и руски конзул [[Иван Јастребов]], за Србе у Старој Србији, а то су они који говоре "славјано-сербским наречјем". Њих има у Скопској, Велеској, Прилепској, Битољској и Охридској области, али и у Дебру (ту су много слави Св. Димитрије) и Тетовској области. Слава је религиозни народни обичај коју имају само Срби. Слава је оно што Србе са свих (ма колико удаљених) страна (разних држава) спаја; она је са својим препознатљивим ритуалом и доказ припадности истој - српској нацији. Код Срба у Старој Србији је каже он распрострањена "клетва": "Тако ми светога". Изузетак су Цинцари или "погрчени Власи" који не славе.<ref>Иван С. Јастребов: "Обичаји и пјесни Турецких Сербов", С. Петерсбург 1886. године</ref>Племе Мијаци у Македонији славе "крсно име", у спомен дана када су им се преци покрстили. Са друге стране Бугари немају овај породични празник, као ни православни Грци и Цинцари.<ref>"Застава", Нови Сад 1878. године</ref> Неке српске породице у Македонији, попут Вељана Мирчевића из Крушева, славили су чак две славе. Он каже 1878. године: "Св. Никола кућна није слава, а Св. Петар је заветина, храм цркве из Дибарске, одека смо се доселили."<ref>"Српске новине", Београд 13. мај 1878. године</ref> [[Иван Јастребов]] спомиње и крсне славе на тлу Албаније. Свако племе има свог свеца заштитника. [[Грике-Орош|Ороши]] празнују Св. Луку (Алекса), Фанди - Св. Марка, Спачи - Св. Николу, Кушени - Св. мученика Стефана, а Дебрани Св. Архангела Михаила. Свака кућа има госте који долазе уочи празника и остају целу ноћ, дан који се празнује у част тога свеца и до половине следећег дана. Католичким поповима је било веома тешко искорењивати тај обичај јер су горштаци ванредно упорни у својим обичајима. <ref>{{Cite book|last=Јастребов |first= Иван |authorlink= |title= Стара Србија и Албанија, pp. 384. |year=2018 |url= |publisher= Службени гласник |location= Београд |id= }}</ref> [[Лазар Томановић]] је записао да је [[Тиват]] католичко село које држи свој српски обичај крсног имена, и баш је [[Михољдан]] ([Аранђеловдан]) њихова слава, као и [[Михољски збор|Михољског збора]].{{sfn|Томановић|2007|p=51}}
== Значај славе ==
| |||