Архимандрит Јован (Рајић) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene; козметичке измене
Ред 29:
Јован Рајић је био син Радослава Јанковића (рођеног 1699), који потиче из вароши [[Видин]]а. Јован је рођен 11. новембра 1726. године, у [[Сремски Карловци|Карловцима]], као први син у "дому Раје Видинца". По очевом надимку "Раја", извео је Јован касније своје презиме - "Рајић".<ref>"Стражилово", Нови Сад 1887. године</ref>
 
У родном месту је похађао „словенску школу“ (словенско-латинску) код учитеља - све Руса - [[Емануел Козачински|Емануела Козачинског]], Ивана Минацког и још тројице непознатих. Гимназију је он учио у Коморану код језуита, па кад су га хтели превести у католицизам, исту је напустио. Прешао је у Шопрон, у толерантнију протестантску гимназију. Након матуре кренуо је пешице у Русију; жељан науке је отишао у [[Кијев]], где је завршио [[Кијевска духовна академија|руску духовну академију]]. После три године студирања у Кијеву, четврту годину је похађао у Москви.<ref>"Зора", Мостар 1901. године</ref> Када се вратио у родне Карловце није могао да нађе место, па се повратио у Русију. Оданде се он спреми, те преко Цариграда дође на Свету Гору, ради скупљања по манастирима историјске грађе за своју историјску књигу. По повратку 1758. године је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, па пређе у Темишвар да спрема "клирике" (будуће свештенике). На позив бачког епископа Мојсеја Путника, дошао је на рад у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио 1772. године у [[манастир Ковиљ|манастиру Ковиљу]], и ту као [[архимандрит]] (1772-1801) је остао до смрти. Сахрањен је у манастирској цркви Св. арханђела, са леве стране, "ниже престола Мајке Божије", и ту је тек 1891. године на пригодној свечаности постављена камена надгробна плоча. Обејежје је поручено у Новом Саду, а за ту прилику је епитаф саставио проф. Александар Сандић из Новог Сада. На плочи је било уклесано: "овде леже кости...учитеља богословља - бранича православља, великога књижевника српског."<ref>"Српски сион", Карловци 1891. године</ref> [[Лазар Томановић]] је након посете [[Манастир Ковиљ|манастиру Ковиљ]] у путопису ''На повратку с Бранкове свечаности'', записао да је српски народ дужан да ''оцу своје историје'' подигне пристојан споменик и то што пре. Као разлог је навео скору посету странаца манастиру, који би лоше о нама судили због наше равнодушности према своме великану.{{sfn|Томановић|2007|p=73}}
 
== Дела ==