Боетије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 51:
Боетије је учинио бесмртним њихов грандиозни концепт музике. Он је објаснио да је „музика повезана не само са размишљањем већ и са моралношћу... Душа свемира слива се у јединствену целину у складу са музичким сагласјем“. Проучавајући универзално сагласје, musicus је био космолог. Његов однос према композитору, певачу или свирачу био је исти као однос архитекте према зидару. Или, како је то исказао Гвидо д'Арецо (око 1000) „онај који ствара и компонује музику дефинише се као бесвесно биће јер он не разуме“. Боетијева расправа обилато је користила сваки детаљ грчких теорија и завршавала се Птолемејовом сопственом теоријом о поделама тетракорда. Упркос својој стручности, или управо захваљујући њој, Боетијево дело очувало се у 137 рукописа и тако постало једно од првих штампаних дела о музици (Венеција, 1491-1492).
Први и најзначајнији Боетијев биограф био је Касиодор (Cassiodorus) који му је био колега као сенатор. Остале биографске податке углавном црпимо из Боетијевих дела. Боетије је припадао римској породици из Анција. Били су хришћани већ око сто година пре рођења Беотија, када им је члан био и владар Олибрије (Olybrius). Боетијев отац је био конзул 487. године, али је кратко после тога умро, тако да је бригу о Беотију водио Quintus Aurelius Memmius Symmachus, са чијом се ћерком Рустиканом (Rusticiana) касније оженио. Под остроготским краљем Теодориком постао је сенатор 510. године. Мало се зна о Боетијевом образовању, али је неспорно да је савршено познавао грчки. Ранији радови о аритметици и музици базирају се на делима палестинског математичара из првог века не. Никомаха (Nicomachus) из Герасе. Веома мало је сачувано о Беотијевој геометрији, а ништа о његовој астрономији, што не чуди, јер је он далеки претходник Галилеја и Бруна. Око 520. Беотије постаје magister officiorum (управитељ свих владиних и дворских служби) под Теодорихом. Оптужен је да је комуницирао са византијским царем Јустином I, који је био православне вере, док је Теодорих био аријанац. Повод за оптужбу је покушај одбране Албинија (Albinius) сенатора, који се писмено жалио Јустину на владавину Теодориха. Чак је био оптужен и за бављење магијом и богохуљење. Након хапшења егзекуција је вероватно извршена у Павији. Остаци су му касније пребачени у цркву San Pietro in Ciel d'Oro у Павији. Постоји могућност да је ту дошло до неке збрке са имењаком Светим Северином из Норика
(биографски подаци по James Shiel-у, остали коментари по Данијелу Џ. Борстину)
| |||