Бокељски устанак 1869. — разлика између измена

Племена на југу [[Краљевина Далмација|Далмације]] су се оружијем у руци противила [[1869]]. увођењу тада новог војног закона првог аустријског „грађансог” министарства са општом обавезом, добише уверење (такозвани „[[кнезлачки мир]]” у селу [[Кнежлаз]] са [[Бокељи]]ма) и заложену царску реч, да се тај закон неће извршити у [[Бока которска|Боки Которској]]. На том основу постигнуто је споразумевање и измирење Бокеља са владом аустријском. Неколико недељној самосталности и „независности” бокељској учињен је крај, и Аустрија је наново почела да господари над − оружаним Бокељима.<ref>[http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=2142&e=f&p=0082&z=4&x=0&w=1280&h=886 Српска независност: орган Народно-либералне странке - 1881 (број 23, 10 новембра 1881)]</ref> Испод највишег врха Сиљевика се одиграла прва битка последњег устанка (текст је писан [[1885]]. па се вероватни мисли на устанак из [[1882]].). Ту је погинуо и аустријски мајор Рукавина. Мало даље је Јанков врх око ког су се усташи други дан били. Одатле су се морали повући у Буковицу, преко поља на црногорску границу, одакле су бранили села Драгаљ, Баре, Хумац, Црне Нугле, Пољковац и Грдовину, која се нижу крајем поља испод Буковице. {{sfn|Томановић|2007|p=117}}