Инвазивне биљне врсте Србије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 8:
=== Багрем и свиленица као примери полемичног случаја ===
[[Датотека:Asclepias syriaca + Pieris rapae.jpg|мини|десно|Лептир купусар који је угинуо, ухваћен у лепљиви цвет свиленице]]
[[Багрем]], који је 1601. године унет из [[Северна Америка|Северне Америке]] као украсно дрво, данас се у Европи толико [[аклиматизација|аклиматизовао]], да многи и не знају да није домаћа врста. Аргументација и говор о његовој инвазивности новијег је порекла, исто као што су и наука о [[Заштита животне средине|човековој средини]] и екологији релативно нове области.{{efn|Иако је појам [[Екологија|екологије]] још 1866. формулисао [[Ернст Хекел]], научна грана је настала постепено у првој половини 20. столећа.}} Другачије размишља о багрему биолог, а другачије пчелар или техничар [[Арборикултура|пејзажне архитектуре]]. Пчелари аргументују о користи багрема као медоносне биљке. У [[Мађарска|Мађарској]] су рецимо 2014. багрем и његов [[мед]] проглашени дрветом и продуктом од националног значаја ([[хунгарикум]]), у исто време када багрем има статус инвазивне биљке у свим чланицама Европске уније. Међутим, нико се не би сетио да аргументује у корист отровне биљке [[Циганско перје|свиленица]] која је као и бегрем дошла из Америке и у скорије време постала неискорењива пошаст. Поред чињенице да њени – иначе атрактивни и миришљави – цветови дају одличан мед, исти убијају један број [[пчела]] (подједнако домаће као и корисне пољске [[бумбар]]е), као и многе дневне [[лептир]]е који се заглаве у лепљиве полинаријуме сложене крунице ({{јез-лат|paracorolla}}).
Што се багрема тиче, [[Шумарство|шумари]] опет имају свој аргумент да је злата вредан у везивању [[Еолски процес|покретних пескова]] (види: [[ерозија]]). Постоји обимна шумарска литература о багрему, од пошумљавања [[Делиблатска пешчара|Делиблатске пешчаре]] у 19. веку па наовамо. С друге стране, багрем је такође отровна биљка. За човека су опасни фитотоксини ''фазин'' и ''робин'' који се налазе у кори и семену (једино је цвет јестив), а за биљке састојци [[Алелопатија|алеопатског]] карактера који настају разлагањем листова у стељи, спречавајући раст [[Зељаста биљка|зељастог биља]]. То је један од разлога зашто је приземна вегетација багремове шуме тако пуста, а и због тога што багрем као и све [[Легуминозе|махунарке]] на корену има бактерије које врше синтезу [[азот]]а из ваздуха ([[азотофиксација]]), а такву средину трпе само малобројне нитрофилне биљке, као [[коприва]], [[руса]] и [[зова]]. Багрем се на стаништима која му одговарају толико агресивно шири, да је пример инвазивне биљке која је инвазивна чак и у својој прапостојбини.<ref>[https://www.invasiveplantatlas.org/subject.html?sub=3350 Black Locust: Robinia pseudoacacia] – Invasive Plant Atlas of the United States. Приступљено 11. 04. 2020. {{en}}</ref>
| |||