Стеван Марковић (телохранитељ) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Српски криминалци помоћу геџета HotCat |
инфокутија |
||
Ред 1:
{{рут}}
{{Инфокутија биографија
| име = Стеван Марковић
| слика = Stevica Marković.jpg
| ширина_слике = 200
| опис_слике =
| име_по_рођењу =
| остала_имена =
| надимак = Стевица
| датум_рођења = {{датум рођења|1937|05|10}}
| место_рођења = [[Београд]]
| држава_рођења = {{застава|Краљевина Југославија}}
| датум_смрти = {{датум смрти|1968|10|01|1937|05|10}}
| место_смрти = Париз
| држава_смрти = {{застава|Француска}}
| узрок_смрти = Убијен
| пребивалиште =
| држављанство =
| образовање =
| алма_матер =
| занимање = Телохранитељ
| активни_период = 1965-1968
| деловање = Телохранитељ [[Ален Делон|Алена Делона]]
| веб-сајт = <!-- {{official URL}} -->
| потпис =
}}
'''Стеван Марковић''', познатији као '''Стевица Марковић''' (Београд, 10. мај, 1937. Београд, – Париз, 1. октобар, 1968), био је [[телохранитељ]] филмског глумца [[Ален Делон|Алена Делона]]. Пронађен је мртав 1968. године. О његовом животу писац [[Душан Савковић (писац)|Душан Савковић]] написао је 70-их година 20. века култни роман „Горила” и његове наставке.
== Детињство и младост ==
<!-- Стеван Марковић је рођен у Београду 1937. године. Одрастао је у [[Улица Сремска (Београд)|Сремској улици]]. Припадао је мангупима из Савамале чија је територија обухватала леву страну од Кнез Михаилове улице и Калемегдан, све до савамалских докова. Легенда приповеда да никада није изгубио дуел у уличним песничењима и да је педестих година време углавном проводио глуварећи с друштвом дуж Кнез Михаилове улице, на Калемегданској тврђави и савској обали, џез игранкама и тренирајући рвање у Радничком с Црвеног крста. Пријатељ и сусед из Сремске улице био му је Милош Милошевић, који ће га и упознати са Аленом Делоном.
Трагајући за авантуром и желећи да напусти Београд, Стевица, како су га звали, с четворицом пријатеља крајем лета 1958. одлази наводно на летовање у Истру. Одатле су неколико дана касније сви заједно илегално пребегли преко државне границе. Након разних перипетија у Италији, бежања пред полицијом и прелажења преко планинских превоја, домогли су се Француске и упутили ка Паризу. Стевица се утопио у сивило емиграната из социјалистичке Југославије, углавном својих вршњака који су преживљавали од данас до сутра. До сусрета с Делоном, лета 1965, провео је седам година у немаштини, сналажењима, повременим пословима, највише у фотографисању страних туриста по Паризу, ноћењима по мемљивим мансардама и јефтиним пансионима.
Причало се да је Стеван упознао Делона и пре 1965. на иницијативу његовог пријатеља Милоша Милошевића, који ће 1966. у Холивуду под неразјашњеним околностима окончати живот у двадесет петој години, у кући глумца Микија Рунија, у којој је пронађено његово беживотно тело заједно са Рунијевом супругом Барбаром.
Милош је 1962. у Београду упознао Делона током снимања филма “Марко Поло”. Заједно одлазе у Венецију, затим у Париз, где ће млади Београђанин остати до лета 1964. године када одлази у Холивуд ношен идејом да постане филмски глумац. Након неколико мањих улога и емотивне везе коју је започео с Рунијевом женом, Милошевић 1. фебруара 1966. трагично завршава свој живот у холивудској вили америчког глумца. Његово тело пренето је у Београд и сахрањено на Новом гробљу. И данас се не зна да ли је он убио Барбару па себе или су обоје убијени. Смрт Милошевића многи доводе у везу са убиством његовог пријатеља Стевице Марковића.
Те 1965. на Милошеву молбу Делон помаже Марковићу да изађе из затвора у Белгији, где је доспео јер је, наводно из незнања, у пљачку одвезао криминалце. Стеван долази на некадашњи Милошев положај као Делонов пријатељ, пратилац, телохранитељ. Међутим, током три године заједничког живота, до 1968, Стеван није искористио прилику за напредовање и усавршавање преко Делонових веза и утицајних пријатеља. Солидан џепарац који је добијао од Делона трошио је на коцку и клађење на коњским тркама и у проводима, што је брачном пару Делон све више сметало. Причало се да је имао и кратку аферу са Натали, што му Делон, наводно, никада није опростио.
Током лета 1968. његов однос с Делоновима постаје све компликованији. Они желе да прекину заједнички живот с њим нудећи му отпремнину од продаје старе Аленове куће у авенији Месин, али Стеван жели више и поставља услове које брачни пар не жели да прихвати. Претпоставља се да је то разлог због којег се упустио у уцену која ће га, вероватно, коштати живота.
У недељно вече 22. септембра 1968, Марковић излази из стана у авенији Месин, хода неколико минута до раскрснице и улази у такси, црни “пежо 404”. На задњем седишту чекао га је мушкарац којег су касније два сведока препознала, али ће накнадно они ипак променити исказе. Први је био таксиста, а други Марковићев пријатељ Урош Милићевић, један од кључних сведока у каснијој истрази и последњи који га је видео живог.
Током првог сведочења Ален Делон негира да је познавао убијеног. Међутим, полиција долази у посед Стеванових писама која је слао пријатељима и у којима је описивао своје лоше материјално стање и незадовољство брачним паром. Писма је слао и старијем брату који је живео у Југославији. Како је откривено у једном од писама, Марковић је намеравао да уради “нешто велико” уколико му не буду изашли у сусрет. У тим писмима која су касније објављена и у штампи, могло се прочитати да је добијао претње, а да је незавидно стање у коме се нашао описивао на уопштен начин, без јасних назнака шта је посреди. Било је јасно да је поред Алена и Натали, у прикривеној форми, мислио и на тада јавности мало познатог Франсоа Маркантонија.
Француски новинари убрзо су сазнали да је Маркантони, рођени Корзиканац, био Делонов пријатељ још из времена пре него што је глумац постао славан. Био је члан Покрета отпора за време окупације Француске у Другом светском рату и цењен због храброг држања током испитивања у затвору. Међутим, његове послератне везе са различитим утицајним структурама, од обавештајних и параобавештајних до криминалних и мафијашких, помагале су му у различитим легалним и нелегалним пословима, а у неколико наврата завршио је и у затвору. То се поново десило када је због Марковићевих писама позван на испитивање и задржан на дуже време у полицији, а да званично никада није ни био у притвору.
Поред Маркантонија, ускоро је на сведочење позван и Урош Милићевић који се представио инспекторима као Стеванов близак пријатељ. Стеван му је наговестио да иде на важан састанак и да ће отићи сам, али је он одлучио да га кришом прати све до уласка Марковића у такси у којем га је неко чекао.
Убрзо, почетком новембра, Урош нестаје из Париза. Неколико дана касније у једном београдском дневном листу освануо је интервју с њим. Тврдио је да му је живот био у опасности јер је много тога знао па је морао да напусти Париз. Репортери и новинари из целе Европе ускоро ће пристизати у Београд и плаћати за интервјуе са њим.
ЛИКВИДАЦИЈА СВЕДОКА
Тих дана француска полиција интензивно је трагала за мушкарцем који је такође нестао као и Урош Милићевић. У београдској штампи осванула је фотографија уз име човека који се звао Милош Милошевић (као и Милош Милошевић из Холивуда), познатији као Миша Словенац, један од момака са Црвеног крста који је у том тренутку био најтраженији човек у Француској. Новинари су затим објавили да се Миша Словенац телеграмом однекуд јавио мајци како би је обавестио да је жив. Претпостављало се да је он био веза у решавању неспоразума између Марковића и Делона, који је у то време у Сен Тропеу снимао филм “Базен”.
Према првој верзији, Миша Словенац је Марковића намамио у монденско летовалиште у смртоносну замку. Према другој, изгледнијој, пријатељски га је саветовао да се негде склони и да ни по коју цену не долази у Сен Тропе. Његова улога у афери је остала нејасна; нестао је из видокруга јавности и медија, али и оних који би могли да му науде. Једино се зна да је један од ретких из круга око “афере Марковић” који су остали живи.
У међувремену, Урош из Београда обавештава домаћу и инострану јавност да му је Стеван дан пре нестанка скренуо пажњу да, ако се 23. септембра не врати, то значи да ће вероватно бити убијен. Према претходном договору, Урош једно писмо шаље Стевановом брату у Југославију, а друго Натали Делон. У изјавама је био уверен да иза Марковићевог нестанка стоје славни глумац и његов корзикански пријатељ.
Урош ступа у контакт с Марковићевом девојком Клод Хос и тражи да пређе у један од њених станова јер се плашио да би могао бити убијен. Са собом носи и Стеванове личне ствари, наводно и дневник за који се претпостављало да је био предмет уцене. Одлучује да пронађе Маркантонија који је, коинциденције ради, баш у време Марковићевог нестанка био у Сен Тропеу. Проналази га неколико дана касније у једном париском бистроу како би сазнао шта се десило са Стеваном. Разговор се, иако испрва непријатан, према каснијем сведочењу Маркантонија, пријатељски окончао.
Ипак, било је и оних који су тврдили да се тај сусрет никада није десио и да ни Урош ни Маркантони у то време нису били у Паризу, већ у Сен Тропеу заједно са Марковићем. Постојала је и теорија да је управо Урош био тај који је био у таксију заједно са Стеваном. Накнадно су пронађене повратне авионске карте на релацији Сен Тропе – Париз, које је користио Урош Милићевић, а наводно их платио Делон.
Претпоставља се да је Урош у Сен Тропеу добио инструкције да се врати у Париз и пронађе Стеванове личне ствари, нарочито писма, нотес и дневник који је наводно водио у вези са сусретима које је имао с богатим и утицајним људима, а нарочито са женама из високих слојева француског друштва.
Истражни судија Рене Патар, који је од почетка водио случај, није заборавио да је Урош дао изјаву у којој је тврдио да је Стеван био убијен ватреним оружјем и то у време пре друге аутопсије када се још сматрало да је убијен тврдим предметом. Да ли је Урош знао како је Марковић убијен, или је тек само нагађао, вероватно никада неће бити разјашњено. У једном интервјуу загонетно је изјавио: “Заклетва коју сам дао пријатељу обавезује ме да не кажем све што знам”.
У првој половини седамдесетих Урош се враћа у Француску и даје нове исказе полицији који су били у супротности с његовим ранијим изјавама. Истражни органи закључују да је сведок постао непоуздан и одустају од њега. Али топлог августовског дана 1976. полиција у Бриселу проналази два мртва тела у стану који је припадао српском емигранту. Један од те двојице био је Урош Милићевић, тада стар 27 година. Према званичној верзији, убијен је у обрачуну емигрантског подземља, а незванично се његово смакнуће доводило у директну везу са “афером Марковић”.
НОВИ СКАНДАЛ
Крајем 1968. године, када је француска јавност већ била засићена вестима о Марковићевом убиству, долази до неочекиваног обрта у истрази. Извесни Боривој Ацков из затвора “Френ”, где је служио робију, шаље писмо Алену Делону како би му изјавио саучешће због смрти заједничког пријатеља Стевице, али писмо не долази на одредиште, већ завршава код истражног судије Патара.
Ацков је на сведочењу био врло причљив, помињао је познанство са Урошем и претпостављао да је Стеван убијен због уцене, а поменуо је и сеансе “ружичастог балета”, односно групног секса којима је и сам присуствовао. Стеван је, наводно, имао обичај да уцењује жене из имућних кругова тајно снимљеним фотографијама и то скупо наплаћивао. На крају сведочења поменуо је и високу, плавокосу жену касних четрдесетих година, која је посећивала такве забаве, да би запрепастивши инспекторе полиције и самог Патара додао да му је у крајњој дискрецији речено да је то била жена премијера француске владе. Стеван Марковић, који га је наводно у неколико наврата водио са собом, рекао му је да никоме не сме да каже кога је све тамо виђао.
Инспектори су били затечени. Више се није радило о уцењеним пријатељима и богаташима из круга филмске звезде, убијеном емигранту из Југославије и све већем броју непоузданих сведока – све је било подигнуто на много виши ниво. Уплитање жене премијера у такве сплетке значило је скандал који је могао имати несагледиве последице по кредибилитет државе.
Убрзо се у игру умешала моћна и злослутна “Сдеце” (Здек), служба сигурности Пете републике. У јавности се затим појавила вест да је високи агент “Сдеце” посетио “госпођу у годинама” која је некада радила за ову службу у Алжиру, и да је од ње сазнао да постоје фотографије са забава за одрасле у којима је главни актер био Марковић са познатим личностима. Вест је изазвала још већи скандал од оног у коме се убијени Марковић доводио у везу са Делоном и његовим богатим пријатељима.
Већ у јануару наредне године до јавности стиже нова шокантна вест, сведочење Александра Марковића, који је у истрази рекао да је са братом Стеваном, Аленом и Натали Делон био на ручку у друштву са Жоржом и Клод Помпиду. Изгледало је да је политичка каријера бившег премијера Помпидуа готова, нарочито због његове намере да се на изборима кандидује за председника државе. Помпиду је касније изјавио да је до ручка са Аленом и Натали Делон требало да дође, али да је отказан јер је његову супругу заболела глава.
Након више од пола године, без конкретних доказа о умешаности у убиство Марковића, Маркантонија пуштају на слободу. Истрага се наставља, а Жорж Помпиду, упркос скандалу који му је сервиран, добија председничке изборе на лето 1969. године.
-->
== Референце ==
Линија 11 ⟶ 91:
<!--
https://trebevic.net/region/srpski-dobri-momci-istina-o-stevici-markovicu/
| |||