Википедија

Социјализам — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 1:
[[Датотека:Red flag IIRed_flag.svg|десно|мини|150п180п|[[Застава|Црвена застава]], симбол радничкогпокрета социјалне правде и социјалистичког покретасоцијализма]]
 
'''Социјализам''' (енгл. socialism; франц. socialisme; нем. sozialismus; порекло према лат. socialis: друштвени; савезнички), појам који означава идеје, теорије, покрете који теже колективном власништву и контроли над средствима производње, размене и дистрибуције<ref>[https://en.oxforddictionaries.com/definition/socialism socialism | Definition of socialism in English by Oxford Dictionaries<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Настао је у 18. веку у Европи као реакција на индустријализацију и капитализам.<ref>Sinclair, Upton (1. јануар 1918). Upton Sinclair's: A Monthly Magazine: for Social Justice, by Peaceful Means If Possible. »Socialism, you see, is a bird with two wings. The definition is 'social ownership and democratic control of the instruments and means of production.'«</ref><ref>Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.«</ref><ref>Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.« Rosser, Mariana V. and J Barkley Jr. (23. јул 2003). Comparative Economics in a Transforming World Economy. {{page1|location=|publisher=MIT Press|year=|isbn=978-0-262-18234-8|pages=53}}. »Socialism is an economic system characterised by state or collective ownership of the means of production, land, and capital.«</ref> Социјализам се кроз историју свог развоја појављивао унутар различитих политичких концепција и теорија, од којих су најзначајније: утопијски социјализам, анархизам, марксизам различитих струја, анти-ауторитарни комунизам, бољшевизам (ауторитарни комунизам), религијски социјализам (хришћански социјализам и сл.), демократски социјализам, социјалдемократија итд.<ref>„What else does a socialist economic system involve? Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system” N. Scott Arnold. The Philosophy and Economics of Market Socialism : A Critical Study. {{page1|location=|publisher=Oxford University Press|year=1998|id=|pages=8}}</ref><ref>Busky, Donald F. (20. јул 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. {{page|year=|isbn=978-0-275-96886-1|pages=2}}. »Socialism may be defined as movements for social ownership and control of the economy. It is this idea that is the common element found in the many forms of socialism.«</ref><ref>Bertrand Badie; Dirk Berg-Schlosser; Leonardo Morlino (2011). International Encyclopedia of Political Science. SAGE Publications, Inc. стр. {{page|year=2456|isbn=978-1-4129-5963-6|pages=}} »Socialist systems are those regimes based on the economic and political theory of socialism, which advocates public ownership and cooperative management of the means of production and allocation of resources.«</ref><ref>Zimbalist, Sherman and Brown, Andrew, Howard J. and Stuart (1988). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Harcourt College Pub. {{page|year=|isbn=978-0-15-512403-5|pages=7}}. »Pure socialism is defined as a system wherein all of the means of production are owned and run by the government and/or cooperative, nonprofit groups.«</ref>
'''Социјализам''' ([[енглески језик|енгл.]] socialism; [[француски језик|франц.]] socialisme; [[немачки језик|нем.]] sozialismus; порекло према [[латински језик|лат.]] socialis: друштвени; савезнички), појам који означава изразито модерне и прогресивне политичке и економске [[идеја|идеје]] и [[теорија|теорије]] који крајњим циљем својих идеала теже превазилажењу и коренитом раскиду са систем светског капитализма ради успостављања уређења глобалног карактера базираног на глобалним средствима за производњу и расподелу у заједничком власништву и под демократским управљањем од стране целе глобалне заједнице ради производње само за потребе.<ref>Busky, Donald F. (July 20, 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. ISBN 978-0275968861..</ref><ref>"Socialism". The Free Dictionary. "2. (Government, Politics & Diplomacy) any of various social or political theories or movements in which the common welfare is to be achieved through the establishment of a socialist economic system".</ref><ref>Bertrand Badie; Dirk Berg-Schlosser; Leonardo Morlino (2011). International Encyclopedia of Political Science. SAGE Publications, Inc. p. 2456. ISBN 978-1-4129-5963-6. Socialist systems are those regimes based on the economic and political theory of socialism, which advocates public ownership and cooperative management of the means of production and allocation of resources.</ref><ref>[https://en.oxforddictionaries.com/definition/socialism socialism | Definition of socialism in English by Oxford Dictionaries<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref> Настао је у [[18]]. [[век]]у у [[Европа|Европи]] као модерни одговор на индустријализацију и капитализам.<ref>Sinclair, Upton (1. јануар 1918). Upton Sinclair's: A Monthly Magazine: for Social Justice, by Peaceful Means If Possible. »Socialism, you see, is a bird with two wings. The definition is 'social ownership and democratic control of the instruments and means of production.'«</ref><ref>Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.«</ref><ref>Nove, Alec. „Socialism”. New Palgrave Dictionary of Economics, Second Edition (2008). »A society may be defined as socialist if the major part of the means of production of goods and services is in some sense socially owned and operated, by state, socialised or cooperative enterprises. The practical issues of socialism comprise the relationships between management and workforce within the enterprise, the interrelationships between production units (plan versus markets), and, if the state owns and operates any part of the economy, who controls it and how.« Rosser, Mariana V. and J Barkley Jr. (23. јул 2003). Comparative Economics in a Transforming World Economy. {{page1|location=|publisher=MIT Press|year=|isbn=978-0-262-18234-8|pages=53}}. »Socialism is an economic system characterised by state or collective ownership of the means of production, land, and capital.«</ref> Социјализам се кроз историју свог [[развој]]а појављивао унутар различитих политичких концепција и теорија, од којих су најзначајније: [[анархизам]] различитих струја, [[марксизам]] различитих струја, [[демократски социјализам]], [[социјалдемократија]], религијски социјализам ([[хришћански социјализам]], исламски социјализам и сл.), утопијски социјализам, бољшевизам (ауторитарни комунизам) итд.<ref>„What else does a socialist economic system involve? Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system” N. Scott Arnold. The Philosophy and Economics of Market Socialism : A Critical Study. {{page1|location=|publisher=Oxford University Press|year=1998|id=|pages=8}}</ref><ref>Busky, Donald F. (20. јул 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. {{page|year=|isbn=978-0-275-96886-1|pages=2}}. »Socialism may be defined as movements for social ownership and control of the economy. It is this idea that is the common element found in the many forms of socialism.«</ref><ref>Bertrand Badie; Dirk Berg-Schlosser; Leonardo Morlino (2011). International Encyclopedia of Political Science. SAGE Publications, Inc. стр. {{page|year=2456|isbn=978-1-4129-5963-6|pages=}} »Socialist systems are those regimes based on the economic and political theory of socialism, which advocates public ownership and cooperative management of the means of production and allocation of resources.«</ref><ref>Zimbalist, Sherman and Brown, Andrew, Howard J. and Stuart (1988). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Harcourt College Pub. {{page|year=|isbn=978-0-15-512403-5|pages=7}}. »Pure socialism is defined as a system wherein all of the means of production are owned and run by the government and/or cooperative, nonprofit groups.«</ref>
 
Свака варијанта социјалистичке идеје настоји у индустријализованом друштву остварити друштвени поредак у којем неће постојати капитализам, у којем ће се превазићи приватно власништво у [[економија|економији]], а привредна средства и економија бити стављени под [[јавни сектор|јавну]] демократску контролу.
 
== Увод ==
Централне вредности заједничке свим облицима социјализма јесу критика приватног власништва у економији и његовотежња социјализовање,да тј.привредна подруштвљењесредства и економија буду стављени под јавну демократску контролу (или барем неки делимични облик друштвенејавне контроле над њим), те начело друштвене једнакости[[једнакост]]и.<ref>Brus, Wlodzimierz (5. новембар 2015). The Economics and Politics of Socialism. {{page1|location=|publisher=Routledge|year=|isbn=978-0-415-86647-7|pages=87}}. »This alteration in the relationship between economy and politics is evident in the very definition of a socialist economic system. The basic characteristic of such a system is generally reckoned to be the predominance of the social ownership of the means of production.«</ref><ref>Michie, Jonathan (1. јануар 2001). Readers Guide to the Social Sciences. Routledge. стр. {{page|year=1516|isbn=978-1-57958-091-9|pages=}} »Just as private ownership defines capitalism, social ownership defines socialism. The essential characteristic of socialism in theory is that it destroys social hierarchies, and therefore leads to a politically and economically egalitarian society. Two closely related consequences follow. First, every individual is entitled to an equal ownership share that earns an aliquot part of the total social dividend…Second, in order to eliminate social hierarchy in the workplace, enterprises are run by those employed, and not by the representatives of private or state capital. Thus, the well-known historical tendency of the divorce between ownership and management is brought to an end. The society  — i.e. every individual equally  — owns capital and those who work are entitled to manage their own economic affairs.«</ref><ref>„2. (Government, Politics & Diplomacy) any of various social or political theories or movements in which the common welfare is to be achieved through the establishment of a socialist economic system” „Socialism” at The Free dictionary</ref><ref>Arnold, Scott (1994). The Philosophy and Economics of Market Socialism: A Critical Study. {{page1|location=|publisher=Oxford University Press|year=|isbn=978-0-19-508827-4|pages=7—8}}. »This term is harder to define, since socialists disagree among themselves about what socialism ‘really is.’ It would seem that everyone (socialists and nonsocialists alike) could at least agree that it is not a system in which there is widespread private ownership of the means of production…To be a socialist is not just to believe in certain ends, goals, values, or ideals. It also requires a belief in a certain institutional means to achieve those ends; whatever that may mean in positive terms, it certainly presupposes, at a minimum, the belief that these ends and values cannot be achieved in an economic system in which there is widespread private ownership of the means of production…Those who favor socialism generally speak of social ownership, social control, or socialization of the means of production as the distinctive positive feature of a socialist economic system.«</ref><ref>Hastings, Mason and Pyper, Adrian, Alistair and Hugh (21. децембар 2000). The Oxford Companion to Christian Thought. {{page1|location=|publisher=Oxford University Press|year=|isbn=978-0-19-860024-4|pages=677}}. »Socialists have always recognized that there are many possible forms of social ownership of which co-operative ownership is one…Nevertheless, socialism has throughout its history been inseparable from some form of common ownership. By its very nature it involves the abolition of private ownership of capital; bringing the means of production, distribution, and exchange into public ownership and control is central to its philosophy. It is difficult to see how it can survive, in theory or practice, without this central idea.«</ref> Појавни облици социјализма међусобно се разликују по начину (средствима) којим ће се те вредности[[вредност]]и постићи. ИакоСоцијализам је изразито савремена и модерна идеја, иако се садржај појма социјализма може пронаћи већ у раним искуствима човечанства, у (појединим етичко-религијским учењима<ref>Cort, John C. (1988). Christian Socialism: An Informal History. Maryknoll, New York. {{page1|location=|publisher=Orbis Books|year=|isbn=978-0-88344-574-7|pages=}}</ref>, у пракси неких [[религија|религијских заједница]], јудео-хришћанскомод [[јудаизам|јудаизма]], [[ислам]]а, [[хришћанство|хришћанства]], [[будизам|будизма]] до разних других религијских месијанизмугрупа, односно у учењима свих оних који су боље друштво покушавали постићи концепцијама праведности утемељеним на једнакости и, братству), социјализами је модерна идејасестринству.
 
У том смислу елементи социјалистичког мишљења могу се пронаћи у делима славних утописта{{чињеница}}{{page needed}} (Т. [[Кампанела]], [[Томас Мор]]).<ref>von Mises, Ludwig (1981) [1951]. „Christianity and Socialism”. Socialism. New Heaven. {{page1|location=|publisher=Yale University Press|year=|id=|pages=}}</ref>{{page needed}} У делу Утопија из [[1516]]. године [[Томас Мор]] држиуказује да »тамо„тамо где је власништво приватно, где је новац мерило свих ствари, тешко је и немогуће да заједница има праведну владу«владу“.
 
== Утопијски социјализам ==
ПрвеУтопијски конкретнесоцијализам идејеје социјалистичкогбио начинаспонтани производњениз политичких и уређењадруштвених друштваидеја поставилисредине [[19]]. века, које су утопијскисе социјалисти,јавиле којипојавом индустријске револуције и раног капитализма. Истовремено су се противилипојавили приватноми власништву,мислиоци капитализмукао [[Роберт Овен]] и њему[[Шарл својственојФурије]] доктриникоји слободногсу (нерегулисаног)имали тржиштаидеје блиске каснијим социјалистичким идејама промене друштва. [[Шарл Фурије]] је тежио изградњи друштва на основиоснову фаланстерија, или фалангиодносно (моделмодела уравнотежених заједница), које би функционисале као акционарска друштва, чији би се доходак делио међу члановима друштва, па никакав облик власти не би био потребан. [[Сен Симон]] се заузимао за нови друштвени поредак сса централизованом структуром у којем ће уместо владавине капиталиста друштвом управљати научници и најученији чланови друштва, а [[Роберт Овен]] усмерио се усмерио на синдикално и задружно радничко удруживање. Реч „социјалиста”„социјалиста“ први се пут се појавила [[1827]]. године у часопису „Cooperative Magazine”Magazine“, који је уређивао [[Роберт Овен]], а реч „социјализам”„социјализам“ у часопису „Le Globe”Globe“ [[1832]]. године.<ref>{{cite web|url=https://www.pbs.org/heavenonearth/synopsis.html|title=Heaven on Earth: The Rise and Fall of Socialism|publisher=Public Broadcasting System|accessdate=December 15, 2011}}</ref>
 
Утопијски социјализам се често описује као представљање визија и контура имагинарних будућих друштава, при чему су позитивни идеали главни разлог за кретање друштва у таквом правцу. Каснији социјалисти и критичари утопијског социјализма сматрали су да утопијски социјализам није утемељен у стварним материјалним условима постојећег друштва.<ref name="Draper">{{cite book|last=Draper|first=Hal|title=Karl Marx's Theory of Revolution, Volume IV: Critique of Other Socialisms|year=1990|publisher=Monthly Review Press|location=New York|isbn=978-0853457985|pages=1–21}}</ref>
Овај облик друштва се карактерише као ''утопијски'' социјализам,{{чињеница}} с тим да је круцијално да би га сами његови заговорници — ако не ''стандардним'', као реакцију на оптужбу да је [[утопија]], назвали [[дистопија|''дистопијским'']] социјализмом.
 
Као појам или етикету најчешће се користи или се користиo за дефинисање оних социјалиста који су живели у првој четвртини [[19]]. века, а касније су социјалисти ознаку утопијски приписали као погрдницу да би наговештавали наивност и одбацивали њихове идеје као маштовите и нереалне.<ref name="SocialismAVeryShortIntroduction">''Newman, Michael''. (2005) ''Socialism: A Very Short Introduction'', Oxford University Press, {{ISBN|0-19-280431-6}}.</ref>
 
Једна кључна разлика између утопијских социјалиста и осталих социјалиста (укључујући већину марксиста и анархиста) јесте та што утопијски социјалисти углавном не верују да је било какав облик класне борбе или социјалне револуције потребан за појаву социјализма. Утопијски социјалисти сматрају да [[људи]] свих класа могу добровољно усвојити свој [[план]] за [[друштво]] ако је он представљен уверљиво. Осећају да се њихов облик кооперативне заједнице може успоставити међу истомишљеницима унутар већ постојећег капиталистичког друштва и да њихове мале експерименталне заједнице комуналних насеља унутар самог капитализма могу демонстрирати изводљивост свог плана за друштво.<ref>Utopian Thought in the Western World (1979), by Frank E. Manuel & Fritzie Manuel. Oxford: Blackwell. ISBN 0-674-93185-8</ref>
 
== Анархизам ==
Анархизам, покретје ишкола доктринамишљења унутар социјалистичке теорије и социјалистичког покрета, који се залагао за уређење где се одлучује о свему директно-демократски од стране народа, те због тога нема потребе за вођама и владарима. Инспирисани идејама мутуалисте [[Пјер Жозеф Прудон|Пјера Жозефа Прудона]] и праксом Париске комуне из 1871. рускигодине анархисти [[Михаил Бакуњин]] и [[Петар Кропоткин]] заузимали су међу првима развијали теорије о антиауторитарном бескласном друштву, залажући се за друштво без државеприватног власништва и приватногарепресивних власништва.делова Друштвопостојеће секапиталистичке разумевалодржаве.<ref>Davidson, каоJohn скупMorrison слободно(1896). уједињенихAnarchist комунаSocialism (анархистичкиvs. комунизам)State иSocialism производнихat удружењаthe уLondon којемInternational немаLabour спољнеCongress присиле(1896). (државнеW. Reeves.</ref><ref>Poland, правнеJefferson; Sloan, политичкеSam, економскеed. (1968). надSex појединцимаMarchers.</ref>
 
„Анархизам“, „слободарски социјализам“, „антиауторитарни социјализам“ или „бездржавни социјализам“ је скуп антиауторитарних, антиетатистичких и слободарских политичких филозофија унутар социјалистичког покрета који критикују државносоцијалистичку концепцију социјализма као облик државног капитализма у којем мањинска и отуђена [[бирократија]] задржава централизовану контролу над економијом и диригује масама, уместо да становништво преуму моћ у своје руке. Критикује робовање плати и [[надница|надници]] на радном месту, а афирмише радничко самоуправљање и [[децентрализација|децентрализоване]] демократске структуре политичке организације.<ref>Diemer, Ulli (1997). "What Is Libertarian Socialism?". The Anarchist Library.</ref>
Овај облик друштва се карактерише као ''[[анархија|анархијски]]'' социјализам.{{чињеница}}
 
Слободарски социјализам често критикује репресивне елементе постојеће капиталистичке државе и тврди да се друштво које се темељи на слободи и правди може постићи једино превладавањем ауторитарних и репресивних институција које контролишу средства за производњу и расподелу и подређују већину радног и обесправљеног становништва власничкој капиталистичкој класи или политичкој и економској елити. Слободарски социјалисти се залажу за децентрализоване демократске структуре засноване на [[федерација|федералним]] или [[конфедерација|конфедералним]] удружењима, формираним на приципима [[директна демократија|директне демократије]] и демократских тела, као што су савети произвођача. Разликује се од [[ауторитарност|ауторитарног]] и авангардистичког приступа бољшевизма и лењинизма, али и реформизма фабијанизма и Бернштајнове верзије социјалдемократије.<ref>Prichard, Alex; Kinna, Ruth; Pinta, Saku; Berry, Dave, eds. (December 2012). Libertarian Socialism: Politics in Black and Red. Palgrave Macmillan.</ref><ref>Hart, David M.; Chartier, Gary; Kenyon, Ross Miller; Long, Roderick T., eds. (2017). Social Class and State Power: Exploring an Alternative Radical Tradition. Palgrave.</ref><ref>Bookchin, Murray; Biehl, Janet (1997). The Murray Bookchin Reader. Cassell.</ref>
 
Облици и социјалистичко крило прошлих и садашњих политичких филозофија и покрета који се обично описују као слободарско социјалистички укључује анархизам (посебно анархистичке школе мишљења као што су анархосоцијализам, анархосиндикализам, анархоколективизам, зелени анархизам, мутуализам и социјални анархизам), затим слободарски марксизам, [[луксембургизам]], поједине верзије демократског социјализма, аутономизам, социјализам савета, партиципизам и револуционарни синдикализам.<ref>Rocker, Rudolf (2004). Anarcho-Syndicalism: Theory and Practice. AK Press.</ref><ref>Mendes, Silva (1896). Socialismo Libertário ou Anarchismo.</ref>
 
== Марксизам ==
Марксизам је [[филозофија|филозофски]] правац, [[социологија|социолошка]] теорија, критика политичке економије и политичка филозофија револуционарног социјализма утемељена на списима немачког филозофа [[Карл Маркс|Карла Маркса]] (по којој је добио име) и Марксовог пријатеља и сарадника [[Фридрих Енгелс|Фридриха Енгелса]]. Од свих тих списа је најважнија Марксова недовршена књига Капитал ([[немачки језик|нем.]] Das Kapital).
{{без извора-одељак}}
 
Након револуције 1848. и појаве нових мишљења социјализам је добио ново значење. Под утицајем [[Карл Маркс|Карла Маркса]] и [[Фридрих Енгелс|Фридриха Енгелса]] социјализам је добио научну форму — научни социјализам (термин за који је Маркс тврдио да се користи као супротност утопијском социјализму). Критичком анализом капиталистичке политичке економије Маркс и Енгелс приказали су неке основне законитости његовог развоја, његове унутрашње противречности, али и неке опште законитости друштвеног развоја. Научни социјализам указује да социјализам није могућ у било које време, него када се остваре материјални услови првенствено у економији и када се развију производне снаге потребне за стварање социјализма. Оснивањем Прве интернационале 1864. поставили су темеље међународном социјализму. Марксов социјализам (комунизам) је укључивао стратегију револуционарне класне борбе радништва и с тим у вези разграничење од осталих струјања унутар међународног социјализма. Од Марксових и Енгелсових теорија су настале различите струје марксизма, са различитим тумачењима и интерпретацијама.
Своје мотиве, метод и основне категорије црпи на преиспитивању енглеске политичке економије, француског социјализма и немачке идеалистичке филозофије из прве половине [[19]]. [[век]]а у свом настојању да капиталистичко друштво надогради на [[наука|научном]] и револуционарном основу. Марксизам историју тумачи кроз сукоб повлашћених и потлачених друштвених класа, и сматра да ће експлоатација рада, идејне заблуде и [[ауторитарност|ауторитарни]] односи бити превладани стварањем бескласног друштва.
 
Политичка пракса која је темељена на радовима Маркса и Енгелса може да обухвата различите облике [[политика]] и [[мисао|мисли]] као и академско истраживање унутар многих поља. Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између различитих облика марксизма већина дели:
 
* пажњу на материјалне услове људских живота и друштвене односе међу [[људи]]ма
* став да свест људи о условима њихових живота одражава те материјалне услове и односе
* разумевање класе у погледу различитих економских производних односа и као одређени положај унутар тих односа
* разумевање материјалних услова и друштвених односа као [[историја|историјски]] промењиве
* поглед на историју према којој класна борба, тј. развијајући сукоб између класа са супротним интересима, изграђује свако историјско раздобље и покреће историјску промену
* симпатија према [[радничка класа|радничкој класи]] и свим обесправљенима
 
Главне тачке раздора међу марксистима је степен њихове посвете према радничкој револуцији као средства постизања људске еманципације и просветитељства и тачан механизам којим се таква револуција може успешно извести.
 
Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки материјалистичког схватања историје, али и критике политичке економије. Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим [[култура|културним]] срединама и обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм [[свет]]а, али и као међународног економског поретка.
 
=== Карл Маркс и Фридрих Енгелс ===
Карл Маркс је био изразито утицајни немачки филозоф, политички економиста и револуционарни социјалиста. Маркс се дотицао великог броја различитих [[проблем]]а, укључујући отуђење и израбљивање [[радник]]а, капиталистички начин производње и историјски материјализам. Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби, као што је то сажела почетна реченица у Манифесту: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“.<ref>Callinicos, Alex [1983] (2010). The Revolutionary Ideas of Karl Marx, Bloomsbury, London: Bookmarks ISBN 978-1-905192-68-7</ref>
 
Фридрих Енгелс је био немачки политички филозоф [[19]]. [[век]]а. Он је развио антикапиталистичку идеју уз Маркса.
 
Први пут су се сусрели лично у септембру [[1844]]. године. Открили су да имају сличне погледе на филозофију и капитализам, те су одлучили да раде заједно, направивши одређен број радова међу које спада „Света породица“. Након што је француска [[влада]] депортовала Маркса из Француске у јануару [[1845]]. године Енгелс и Маркс су одлучили да се преселе у Белгију која је тада омогућавала већу слободу изражавања него неке друге земље у Европи. Енгелс и Маркс вратили су се у [[Брисел]] у јануару [[1846]]. године где су засновали одбор за кореспонденцију.
 
[[1847]]. године Енгелс и Маркс су заједно започели писати један памфлет темељен на Енгелсовим Принципима. Довршили су памфлет од 12.000 речи у шест седмица написавши га таквим начином да идеја антикапитализма буде разумљива широј публици и издали га као Манифест у фебруару [[1848]]. године. У [[мај]]у те године Белгија је избацила Маркса и Енгелса. Преселили су се у [[Келн]] где су започели издавати радикалне [[новине]] „Neue Rheinische Zeitung“. [[1849]]. године Маркс и Енгелс су морали напустити Немачку и сместили су се у [[Лондон]]. Пруске власти су вршиле притисак на британску власт да их обојицу избаци, али премијер Лорд Џон Расел је то одбио. Само са новцем који је једино Енгелс могао зарадити, породица Маркс је живела у тешком сиромаштву.
 
После Марксове смрти у [[1883]]. години Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе. Али, и значајно допринио феминистичкој теорији видевши на примеру узорка моногамног [[брак]]а доминацију мушкарца над женом. У том смислу повезује антикапиталистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали [[жена]]ма, као што је капиталистичка класа доминирала радницима. Енгелс је умро у Лондону [[1895]]. године.<ref>Avineri, Shlomo (1968). The Social and Political Thought of Karl Marx, Cambridge University Press</ref>
 
=== Рани утицаји ===
Класични марксизам је био под утицајем различитих мислилаца. Ти мислиоци се могу поделити на три групе:
 
* Немачки филозофи у које спадају: [[Имануел Кант]], [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел]], [[Лудвиг Фојербах]]
* Енглески и шкотски политички економисти у које спадају: [[Адам Смит]] и [[Давид Рикардо]]
* Француски друштвени теоретичари у које спадају: [[Жан Жак Русо]], [[Шарл Фурије]], [[Сен Симон]], [[Пјер Жозеф Прудон]], [[Флора Тристан]], [[Луј Блан]]
 
Остали утицаји су:
 
* Антички материјализам ([[Епикур]], [[Лукреције]])
* [[Ђанбатиста Вико]]
* [[Луис Хенри Морган]]
 
=== Главне идеје ===
Главне идеје Марксовог и Енгелсовог сабраног дела укључују:<ref>Jon Elster, An Introduction to Karl Marx. Cambridge, England, 1986.</ref>
 
* '''средства производње''': Средства производње су комбинација средства рада и предмета рада коришћени од радника да раде производе. У средства рада спадају [[строј]]еви, [[алат]]и, опрема, [[инфраструктура]] и „све оне ствари помоћу којих људско биће делује на предмет рада и претвара га“. У предмет рада спадају сирови материјали и материјали директно преузети из природе. Средства производње сама по себи не производе ништа – радна снага је потребна да се производња успостави.
 
* '''начин производње''': Начин производње је одређена комбинација производних сила (укључујући средства производње и радну снагу) и друштвених и [[техника|техничких]] производних односа (у што спада [[власништво]], [[моћ]] и контролни односи који владају производном имовином друштва често кодификовани као закон; кооперативни радни односи и облици повезивања; односи међу људима и предметима њиховог рада и однос између друштвених класа).
 
* '''темељ и надструктура''': Маркс и Енгелс користе метафору „темељ-структура“ да објасне идеју да тоталитет односа између људи обзиром на „друштвену производњу њихових постојања“ обликује [[економија|економски]] темељ на којем израста надструктура политичких и легалних институција. Бази саодговара друштвена свест у коју спадају религијске, филозофске и остале велике идеје. База условљава обоје, надструктуру и друштвену свест. Конфликт између развоја материјалних продуктивних сила и производних односа узрокује социјалне револуције и исходна промена у економском темељу ће пре или касније довести до преобликовања надструктуре. Али за Маркса процес није једносмеран – рефлексиван је. Темељ одређује надструктуру у првој инстанци и остаје темељ облика друштвене организације која тада може поновно деловати на оба дела метафоре „темељ-структура“. Однос између надструктуре и темеља се сматра дијалектичним, а не као дистинкција између два права ентитета „у свету“.
 
* '''класна свест''': Класна свест значи самосвест класе и свог капацитета да чини у свом рационалном интересу.
 
* '''идеологија''': Без да је дао општу дефиницију за идеологију Маркс неколико пута је користио термин да одреди производњу призора друштвене стварности. Према Енгелсу, „идеологија је процес постигнут од тзв. мислиоца свесно, тачно је, иако лажном свешћу. Праве мотивишуће силе које га подстичу остају му непознати; другачије то не би био идеолошки процес. Према томе, замишља лажне или на први [[поглед]] мотивишуће силе“. Због тога што владајућа [[класа]] контролише средства производње, надструктура друштва као и њена владајућа правила ће бити одређена према томе шта је у најбољем интересу владајуће класе. Као што је Маркс рекао славно у Немачкој идеологији, „идеје владајуће класе су у свакој епохи владајуће идеје тј. класа која влада материјалним силама у друштву истовремено влада његовим интелектуалним силама“. Према томе, идеологија друштва је од изразите важности, јер збуњује отуђене [[група|групе]] и може створити лажну свест као фетишизам робе (гледајући на рад као капитал ~ деградација људског живота).
 
* '''историјски материјализам''': Историјски материјализам је први артикулисао Маркс, иако сам није користио тај термин. Оно тражи узроке развоја и промена у људским друштвима у смислу у којем људи колективно стварају средства за [[живот]], према томе, давајући нагласак кроз економску анализу на све што коегзистира са економским темељем друштва (нпр. друштвене класе, политичке структуре, идеологије).
 
* '''политичка економија''': Термин „политичка економија“ је оригинално значио проучавање услова под којим је организована производња у [[држава]]ма новостворених капиталистичких система. Према томе, политичка економија проучава механизам људске активности у организовању материјала и механизам расподеле суфицита и дефицита који су резултат те активности. Политичка економија проучава како средства производње или одређеније [[капитал]] се манифестује у економској активности.
 
* '''експлоатација''': Маркс спомиње експлоатацију целог сегмента или класе друштва од другога. Види ју као инхерентно својство и кључни елемент капитализма и слободног [[тржиште|тржишта]]. Профит који је добио капиталиста је разлика између вредности производа учињен од стране радника и наднице коју радник добија; другим речима, капитализам делује на темељу плаћања радника мање од пуне вредности његовог рада, тако да капиталистичка класа може имати [[профит]].
 
* '''отуђење''': Маркс спомиње отуђење људи од аспекта људске природе. Отуђење описује објективне значајке ситуације особе у капитализму – није нужно да оне верују или осећају да су отуђени. Он верује да је отуђене систематски резултат капитализма.
 
=== Класа ===
Маркс је сматрао да идентитет друштвене класе је добијен од њеног односа према средствима производње (у опозицији према томе да је класа одређена само по богатству тј. нижа класа, средња класа и висока класа).<ref>Dahrendorf, Ralf (1959). Class and Class Conflict in Industrial Society, Stanford, CA: Stanford University Press</ref>
 
Маркс описује неколико друштвених класа у капитализму, примарно:
 
* '''радничка класа''': Они индивидуалци који продају своју радну снагу (и, према томе, додају вредност производу) и онај ко у капиталистичком начину производње не поседују властита средства производње. Према Марксу, капиталистички начин производње ствара услове који дозвољавају капиталистичкој класи да израбљују радништво због чињенице да радна снага радника ствара додану вредност већу од наднице радника.
 
* '''капиталистичка класа''': они који поседују средства производње и купују радну снагу од радништва који су компензовани надницом и, према томе, израбљују радништво.
 
Капиталистичка класа се може даље поделити на врло богату капиталистичку класу и малу капиталистичку класу. Мала капиталистичка класа су они који запошљавају [[рад]] али и раде сами. То могу бити мали власници, [[сељаци]] који имају земљу и трговачки радници. Маркс је предвидео да ће мала капиталистичка класа евентуално бити уништена непрестаним изумљивањем нових средстава производње, те да ће велики део мале капиталистичке класе бити гурнут у радништво.
 
Маркс је идентификовао и друге класе као:
 
* '''лумпенпролетаријат''': Криминалци, вагабунди, просјаци итд. Људи који немају места у економским системима и који би се продали највећем понуђиваћу.
 
* '''земљопоседници''': Класа људи који су били историјски важни од којих неко још има [[богатство]] и моћ.
 
* '''сељаштво и пољопривредници''': Ову класу је гледао као неорганизовану и неспособну да изврши промену. Веровао је и да ће та класа нестати од које ће већина постати радништво, а остали земљопоседници.
 
=== Теорија историје ===
Историјски материјализам, теорија материјалистичког схватања историје према којој начин производње материјалног живота условљава развој друштвеног, полититичког и културног живота. Основне методолошке поставке те теорије изнео је Карл Маркс у Немачкој идеологији [[1846]]. године, а потпуно их разрадио у Прилогу критици политичке економије [[1859]]. године. Маркс историју види као процес у којем се законито измењују друштвено-економске формације (ловачко-сакупљачка заједница, робовласништво, феудализам, капитализам), а оне су одређене искључиво степеном развоја материјалних производних снага. На основу те теорије потоња марксистичка историографија у својим истраживањима је дала предност економској анализи у историјским истраживањима, из које се тумачило [[друштво]] у целини.<ref>Marx, Karl (1845). "The German Ideology". www.marxists.org.</ref><ref>Woods, Alan (2016). "What Is Historical Materialism?". In Defence of Marxism. International Marxist Tendency.</ref><ref>Kołakowski, Leszek (1976). Main Currents of Marxism, Oxford University Press</ref>
 
Поставке историјског материјализма које су сажето изражене у Марксовом предговору за „Прилог критици политичке економије“ из јануара [[1859]]. године у Лондону:<ref>crvena.org/2008/03/25/karl-marks-predgovor-za-prilog-kritici-politicke-ekonomije/</ref>
 
У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне односе, независне од њихове воље, односе производње, који одговарају одређеном степену развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу, на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава процес социјалног, политичког и духовног живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном ступену свог развитка долазе материјалне производне снаге друштва у противречје са постојећим односима производње, или, што је само правни израз за то, са односима својине у чијем су се оквиру дотле кретале. Из облика развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. Са променом економске основе врши се спорије или брже преврат читаве огромне надградње. При посматрању оваквих преврата мора се увек разликовати материјални преврат у економским условима производње, који се да констатовати са тачношћу физичких наука, од правних, политичких, религиозних, уметничких или филозофских, укратко, од идеолошких облика у којима људи постају свесни тога сукоба и борбом га решавају. Као год што неку индивидуу не оцењујемо по ономе шта она о себи мисли да јесте, тако ни о оваквој превратној епохи не можемо стварати суд из њене свести, већ напротив морамо ту свест да објашњавамо из противречности материјалног живота, из постојећег сукоба међу друштвеним производним снагама и односима производње. Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никад нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Према томе, човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши, јер кад тачније посматрамо, увек ћемо наћи да се сам задатак рађа само тамо где материјални услови за његово решења већ постоје или се бар налазе у процесу свог настајања. У општим линијама могу се азијатски, антички, феудални и модерни буржоаски начини производње означити као прогресивне епохе економске друштвене формације. Буржоаски односи производње јесу последњи антагонистички облик друштвеног процеса производње, не антагонистички у смислу индивидуалног антагонизма, него антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуа, али у исти мах производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за решење тог антагонизма. Зато се са том друштвеном формацијом завршава предисторија људског друштва.
 
У општем погледу Маркс и Енгелс су идентификовали неколико друштвено-економских формација развоја материјалних услова које су се појавиле у историји света и које би настале евентуалном еманципацијом радног и обесправљеног становништва у будућности:<ref>G. A. Cohen (1978). Karl Marx's Theory of History: A Defence</ref><ref>Lee, Richard; DeVore, Irven (1969). Man the Hunter. Aldine Transaction. ISBN 978-0-202-33032-7.</ref>
 
* '''Ловачко-сакупљачка заједница или примитивна бескласна заједница''': виђена је у кооперативним племенским и трибалистичким друштвима у далекој прошлости човечанства.
 
* '''Робовласничко друштво''': откривањем пољопривреде и обраде земље настаје приватно власништво, подела рада, племена се шире и даље насељавају, те се јавља класна подела људи на робове и робовласнике.
 
* '''Феудализам''': земљопоседничка аристократија постаје владајућа класа на основу феудалног власништва и власти, на чијој земљи морају да раде кметови. Трговци се полако претварају у прве капиталисте.
 
* '''Капитализам''': успоставља се владајућа класа капиталиста која располаже новчаним капиталом и средствима за производњу и расподелу на основу којих експлоатише радничку класу и све обесправљене под формом слободног уговора.
 
* '''Прогресивна бескласна заједница''' (која се може називати „социјализам“ или „комунизам“, пошто су то синонимни појмови): бескласна и бездржавна светска заједница чија би главна обележја требала бити: глобални систем, заједничко власништво, демократско управљање, производња само за потребе и бесплатан приступ.
 
=== О синонимном значењу појмова „социјализам“ или „комунизам“ ===
У радовима Карла Маркса и Фридриха Енгелса се појмови „комунизам“ или „социјализам“ (научни социјализам) користе алтернативно, синонимно и наизменично да би се означио један те исти [[систем]], а не нека различита уређења или различити системи. Маркс и Енгелс су употребљавали та два појма наизменично да би означили постреволуционарни светски систем заснован на заједничком власништву и демократском управљању. Зашто су преферирали термин „комунизам“ на почетку својих студија и организације, а термин „социјализам“ (научни социјализам) на крају остаје добро наведено у Енгелсовом „Предговору енглеском издању“ из [[1888]]. године као и његовом „Предговору немачком издању“ Комунистичког манифеста из [[1890]]. године. У прилог томе говори и чувено дело Фридриха Енгелса „Социјализам од утопије до науке“, односно у оргиналном називу „Социјализам: утопијски и научни“.<ref>Engels, Friedrich (1970) [1880]. Socialism: Utopian and Scientific. "Historical Materialism". Marx/Engels Selected Works. </ref>
 
Једноставно, у периоду када су Маркс и Енгелс користили термин „комунизам“ он је тада био ближи радикално расположеним нижим слојевима, али већ крајем [[19]]. [[век]]а је термин „социјализам“ постао ближи радикално расположеним нижим слојевима, тако да су сви марксисти од краја [[19]]. [[век]]а до [[1917]]. године користили термин „социјализам“.<ref>Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. pp. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.</ref>
 
Разлику између појмова „социјализам“ или „комунизам“ је први учинио Лењин [[1917]]. године како би оправдао бољшевички пројекат државног капитализма у неразвијеној и аграрној [[Русија|Русији]], па је раздвојио појам „социјализам“ који је назвао првом фазом и појам „комунизам“ који је назвао вишом фазом, иако су појмови „социјализам“ или „комунизам“ до тада означавали један те исти систем, а прва или прелазна фаза није нити посебан систем, нити посебно уређење које би требало имати посебан назив.<ref>Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. pp. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.</ref>
 
„Појмовно разликовање“ је било Лењиново фабриковање. Тачно јесте да је Маркс правио разлику између „прве фазе комунистичког друштва“ и „више фазе комунистичког друштва“ у својој „Критици Готског програма“. Међутим, пошто је он као и Енгелс користио појмове „социјализам“ или „комунизам“ наизменично и синонимно како би описао постреволуционарно светско друштво који се базира на заједничком власништву и демократском управљању, исто тако је у „Критици Готског програма“ могао употребити терминологију „прве фазе социјалистичког друштва“ и „више фазе социјалистичког друштва“.<ref>Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. pp. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.</ref>
 
Према Марксу и Енгелсу „социјализам“ или „комунизам“ су синонимни појмови који означавају један те исти систем, а не неке посебне системе, те се могу користити алтернативно или у зависности од личних симпатија према једном од појмова. Прелазна фаза и раскид са старим системом није посебан систем, као што ни прелаз из феудализма у капитализам није био неки засебан и посебан систем.<ref>Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. pp. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.</ref>
 
== Социјалдемократија ==
Социјалдемократија је школа мишљења унутар социјалистичке теорије и социјалистичког покрета. У другој половини [[19]]. [[век]]а је постојала епоха марксистичке социјалдемократије, те су тадашње социјалдемократске странке развијале револуционарне марксистичке програме.<ref>Schorske, Carl E. (1993) [1955]. German Social Democracy, 1905–1917: The Development of the Great Schism. Harvard Historical Studies. 65. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-35125-7.</ref>
Социјалдемократија, покрет и доктрина унутар социјалистичке и теорије и покрета, на челу с [[Едуард Бернштајн|Едуардом Бернштајном]], залагала се за еволуциону и постепену реформску трансформацију капиталистичкога друштва у бескласно социјалистичко друштво. Тиме су се противили револуционарном путу, а нарочито ауторитарном концепту револуције, због чега су били називани реформистима (или ревизионистичким марксистима).
 
Али, временом се социјалдемократија окренула политичком прагматизму. Прагматична социјалдемократија се фокусира само на минимални програм, којим у оквиру институција представничке, парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије настоји спровести делимичну промену утемељену на економској улози [[јавни сектор|јавног сектора]], јавним прописима, програмима, инвестицијама и сервисима који би требало да раде на ублажавању неправди које наноси нерегулисани, либерални модел тржишне капиталистичке економије. Практична реализација такве делимичне промене у оквиру институција парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије обично се назива социјално одговорном државом или државом благостања.<ref>Notermans, Ton (2000). Money, Markets, and the State: Social Democratic Economic Policies since 1918. Cambridge Studies in Comparative Politics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63339-0.</ref>
== Бољшевизам ==
Бољшевизам, струја и од 1912. самостална политичка странка у Русији, револуционарним је путем 1917 ([[Октобарска револуција]]) освојила власт у Русији и тиме одредила ново значење и смер тадашњег међународног социјализма. [[Лењин|В. И. Лењин]], предводник бољшевичке револуције и идеолог руског социјализма ([[лењинизам]] и [[марксизам-лењинизам]]), постулате је темељио на својој интерпретацији Марксове и Енгелсове теорије, одбацујући до тада владајући теоријски [[Ревизионизам (марксизам)|ревизионизам]] и политички реформизам у социјалистичком покрету.
 
Социјалдемократија се сматра умереном струјом у савременом социјалистичком покрету. Сматра се да је окретање умереном и прагматичном курсу допринео теоретичар [[Едуард Бернштајн]].
Како год, одбацио је и политичку демократију, која би требало да постоји током социјалистичке револуције, о чему нарочито говори [[Роза Луксембург]], која се залагала за „револуционарни [[демократски социјализам]]”.{{појаснити}}
 
== Бољшевизам, лењинизам и лева критика ==
То је означило историјски раскид бољшевизма са марксистима различитих струја и почетак превладавања бољшевичке (марксистичко-лењинистичке) струје у тадашњем међународном социјалистичком покрету, што је било ојачано оснивањем Комунистичке интернационале ([[Коминтерна|Коминтерне]]) 1919.
Бољшевизам, политичка теорија, пракса, струја и од [[1912]]. године самостална политичка странка у Русији.
 
Након експерименталне [[октобарска револуција|Октобарске револуције]] у [[Русија|Русији]] [[1917]]. године, која је у демократски изабраним телима укључивала различите клубове мишљења (у чему је најузорније искуство имала [[Париска комуна|Париска комуна]]), већ током [[1918]]. године искључивањем из изабраних тела особа других клубова мишљења, [[бољшевизам|бољшевички]] клуб је одлучио да монополизује власт и развија једнопартијски државни капитализам у неразвијеној и аграрној Русији тог времена, са преко 80 посто сељачког становништва, али под искривљеном употребом појмова антикапитализма.<ref>Howard, M. C.; King, J. E. (2001). "'State Capitalism' in the Soviet Union"</ref>
Бољшевизам (марксизам-лењинизам), себе је приказивао као политичку идеологију која кроз револуцију професионалних револуционара успоставља једнопартијски систем, који ауторитарним и репресивним методама тежи изградњи социјализма. Стварањем Совјетског Савеза бољшевизам се учврстио као поредак, а доласком [[Стаљин|Ј. В. Стаљина]] на чело Партије све је више попримао тоталитарни карактер према унутра и империјалистички према ван (»социјализам у једној земљи«).
 
Бољшевици предвођени [[Лењин|В. И. Лењином]] монополизујући власт у Русији су тиме створили нову засебну теорију и праксу унутар радничког покрета, названу [[лењинизам]] или [[марксизам-лењинизам]], што је једно време био и потпуно доминантан правац у светском радничком покрету.<ref>Suny, Ronald Grigor (1998). The Soviet Experiment. London: Oxford University Press. p. 57. ISBN 978-0-19-508105-3.</ref>
Након Другог светског рата, централно-источне европске државе под утицајем [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]] развиле су сличне једнопартијске режиме, који су себе називали социјалистичким. Од оснивања Варшавског пакта 1955, у који је било укључено осам европских држава, једнопартијски систем се још снажније институционализовао те довео до блоковске поделе света. Тако су се једнопартијски режими успоставили и оснажили у Европи, али и у остатку света ([[Кина]], [[Северна Кореја]], [[Куба]] итд.). У том смислу, социјализам је био синоним за сваки политички систем у којем је био успостављен једнопартијски систем на челу с комунистичком партијом.
 
Постулате су темељили на својој интерпретацији Марксових и Енгелсових теорија, прилагођавајући их неразвијеној, заосталој, аграрној, полуфеудалној Русији тог времена, која је навикла на деспотизам као начин владања и одношења у друштву. Тако је направљена произвољна разлика између појмова „социјализам“ или „комунизам“ коју је учинио Лењин [[1917]]. године како би оправдао бољшевички пројекат државног капитализма у неразвијеној земљи, па је раздвојио појам „социјализам“ који је назвао првом фазом и појам „комунизам“ који је назвао вишом фазом, иако су појмови „социјализам“ или „комунизам“ до тада означавали један те исти систем и користили се синонимно и алтернативно, а прва или прелазна фаза није нити посебан систем, нити посебно уређење које би требало имати посебан назив.<ref>Steele, David (1992). From Marx to Mises: Post-Capitalist Society and the Challenge of Economic Calculation. Open Court Publishing Company. pp. 44–45. ISBN 978-0-87548-449-5. By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. [...] At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. [...] The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 [...], the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution.</ref>
Због немогућности праћења светског економског напретка, привредне неефикасности, неспособности заштите људских права, културне инсуфицијенције те неосетљивости за савремене друштвене тенденције, једнопартијски режими предвођени Комунистичком партијом, који су своје унутрашње уређење називали социјалистичким, урушили су се са почетком 1990-их у Совјетском Савезу и низу других земаља.
 
Бољшевизам је монополизовањем власти, искључивањем из изабраних тела особа других клубова мишљења и стављањем у илегалу њиховог деловања одступио од неких начела о којима је, поред многих других, нарочито говорила [[Роза Луксембург]], која је критиковала политику бољшевизма, као извитоперење радничке револуције, зато што радничка револуција подразумева демократска тела.<ref>"The Nationalities Question in the Russian Revolution (Rosa Luxemburg, 1918)". Libcom.org. 11 July 2006.</ref><ref>"The rise of state capitalism". The Economist. 21 January 2012.</ref>
== Осуде једнопартијских режима комунистичких партија ==
Парламентарна скупштине Савета Европе је Резолуцијом ВЕ 1481/2006 од 25. јануара 2006. године осудила злочине једнопартијских режима комунистичких партија из 20. века, као тоталитарних. У тој осуди се изричито спомињу „масовна кршења људских права од стране тоталитарних комунистичких режима … која су као дела насиља укључивала индивидуална и колективна погубљења, као и смрт у концентрационим логорима, изгладњивање, депортације, мучење, ропство, прислини рад и друге облике масовног психичког терора”.
 
Луксембургова се залагала за демократију и нужност револуције. Идеја демократије коју Stanley Aronowitz назива „генерализованом демократијом у неартикулисаном облику“ заправо умањује улогу партије, али је у ствари врло слично гледиштима Карла Маркса („Еманципацију радничке класе мора освојити сама радничка класа“). Луксембургова је у својим списима о руској револуцији и Совјетском Савезу појаснила своје погледе о демократији. Луксембургова је рано напала недемократске тенденције присутне у руској револуцији:<ref>https://www.marxists.org/archive/luxemburg/1918/russian-revolution/</ref>
== Левичарска критика бољшевизма и марксизма-лењинизма ==
Социјалдемократе, демократски социјалисти, анти-ауторитарни комунисти, анархисти и „небољшевички марксисти” не подржавају бољшевички и „марксистичко-лењинистички” приступ изградњи социјалистичког друштва.
 
<blockquote>
Савремени марксисти сматрају бољшевизам и марксизам-лењинизам искривљењем и изопачењем племенитих идеја [[Маркс]]а и [[Енгелс]]а о социјалној правди, јер они нису били против политичке демократије током изградње социјализма.<ref>[http://komunist.free.fr/arhiva/mar2004/markovic.html Goran Markovic: Socijalizam — duh proslosti?<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
„Без општих избора, неспутане слободе штампе и зборовања, слободне борбе мишљења, изумире живот у свакој јавној институцији, постаје привидним животом у којем јединим делатним елементом остаје бирократија. Јавни живот се полако успављује, неколико туцета партијских вођа неисцрпне енергије и безграничног идеализма диригује и [[влада]], под њима у стварности управља десетак истакнутих глава, и од времена до времена позива се на састанке елита радништва да би аплаудирала говорима вођа, једногласно прихватила предложене резолуције, у основу дакле газдовање клике - свакако диктатура, али не диктатура пролетаријата него диктатура шачице политичара, тј. диктатура у грађанском смислу, у смислу владавине јакобинаца (помицање конгреса савета од три на шест [[месец]]и!). Па и више: у таквом стању јавни живот мора подивљати: атентати, стрељања талаца итд.“
У Критици Готског програма, Грађанском рату у Француској, Манифесту и другим радовима [[Маркс]] указује да се социјалистички преображај треба учинити у облику демократског политичког режима, те да је први циљ „освајање демократије”.
</blockquote>
 
Роза Луксембург је развила посебну теорију „револуционарног марксизма“ и „револуционарног демократског социјализма“ названу [[луксембургизам]], те се залагала за „револуционарну социјалистичку демократију“:<ref>https://www.marxists.org/archive/luxemburg/1918/russian-revolution/</ref>
У овим делима, [[Маркс]] на језгровит начин говори, између осталог, о држави, и даје скицу транзицијске државе која је демократска радничка власт. У тој скици, нема места за логоре, стрељање и протеривање. Социјалистичка изградња је супротна владавини партијске елите и аутократским односима у економској сфери. Маркс пише о томе да је ослобођење радништва дело самог радништва (а не мале конспиративне организације професионалних револуционара), о томе да је слобода појединца услов слободе свих, те о томе да је [[Париска комуна]] узор социјалистичке изградње.
 
<blockquote>
У Грађанском рату у Француској [[Маркс]] анализира искуство Париске комуне из 1871. и оцењује да је то коначно пронађени политички облик ослобођења радничке класе. „Коначно пронађени облик ослобођења радничке класе” је власт која је развијала механизме директне демократије у политици и економији, која је увела радничко самоуправљање, поштовала различита, па и супротна политичка мишљења, те дозволила демократско такмичење различитих странака на изборима, која је претворила представничко тело у врховну власт, спојивши законодавну и извршну функцију у његовим рукама, те укинула стајаћу војску и бирократију. Ту нема места за никакву репресију појединаца над друштвом.<ref>[http://www.noviplamen.net/glavna/marks-zivlji-nego-ikad/ Marks življi nego ikad<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
„[[Слобода]] само за присталице власти, само за чланове једне партије - били они ма како бројни - није слобода. Слобода је увек само слобода онога који мисли другачије. Не због фанатизма „праведности“, него због тога што се у тој бити исцрпљује све што је поучно, благотворно, што очишћује у политичкој слободи, и ефекат те бити изостаје, ако „слобода“ постане привилегија.“
</blockquote>
 
<blockquote>
== Демократски социјализам у 21. веку ==
„Историјска задаћа пролетаријата је, када доспе на власт, да уместо грађанске демократије створи социјалистичку демократију, не да уклони сваку демократију. Али социјалистичка демократија не почиње тек у обећаној земљи када је створена подлога социјалистичке економије, као готов божићни поклон добром [[народ]]у који је у међувремену верно подржавао шачицу социјалистичких диктатора. Социјалистичка демократија почиње истовремено са рушењем класне владавине и изградњом социјализма. Она почиње са тренутком освајања власти од стране социјалистичке партије. Она није ништа друго него диктатура пролетаријата.“
Савремена и нова левица заснована на политици демократског социјализма тежи умањењу или превазилажењу свих [[друштвена стратификација|друштвених стратификација]].<ref name="expo">Woshinsky, Oliver H., ''Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior'' (Oxon, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2008) pp. 145—149.</ref> Савремена и нова левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује економски капитализам, а као крајњи циљ види превазилажење економског капитализма и успостављање друштвено-економског уређења базираног на [[директна демократија|директној демократији]] у политичкој и економској сфери, те на демократски планираној производњи. То је систем производње и расподеле који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те друштва као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације животне средине.
</blockquote>
 
Када је револуција избила и у Немачкој, у новембру [[1918]]. године, Роза Луксембург је одмах почела да агитује за социјалну револуцију:<ref>Luxemburg, Rosa. The Historic Responsibility. GW 4.</ref><ref>The Beginning. Collected Works. Vol. 4.</ref>
Заговара достизање посткапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној слободи, једнакости, солидарности и међусобној помоћи, због чега теже умањењу и превазилажењу свих облика репресије, хијерархије и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остваривање ових идеја неопходно умањити и превазићи све облике ауторитарног начина организовања. Због тога се организују у левичарске политичке странке и покрете.
 
<blockquote>
Присталице савремене и нове левице схватају свој идеал као процес умањења и превазилажења неправди које ствара економски капитализам, који следи вишевековну традицију борби напредних покрета, радника, пољопривредника, жена, мањина и староседеоца.
„Укидање владавине капитала, остваривање социјалистичког друштвеног реда — ово, и ништа мање, је историјска тема тренутне револуције. Ово је велики подухват, и неће бити испуњен за трен ока простим издавањем неколико декрета одозго. Само кроз свесну акцију радничких маса у граду и селу, ово се може остварити, само кроз највишу интелектуалну зрелост људи и неисцрпни идеализам се овај циљ може спровести кроз све олује безбедно до луке.“
</blockquote>
 
<blockquote>
Обележја савремене и нове левице за умањење неправди које ствара економски капитализам:
„Социјална револуција захтева да је власт у рукама маса, у рукама радничких и војничких савета. Ово је програм револуције. Дуг је, међутим, пут од војника — од „чувара реакције“ — до револуционарног пролетера.“
* На нивоу предузећа то значи развијање механизама демократије на радном месту;
</blockquote>
* На нивоу економије то значи развијање друштвене и демократске координације уместо слепе тржишне производње;
* На нивоу државних институција то значи ширење представничког типа демократије са механизмима директне демократије (нпр. партиципативни буџет, опозив посланика и градоначелника, итд.);
* На нивоу друштва то значи борба против сваког облика подређености и искоришћавања, нарочито борба против дискриминације на основу расе, пола, сексуалне оријентације, националне или етничке припадности, погледа на свет, хендикепа, припадности мањинској групи и сл.;
* У односу на животну средину то значи усклађивање привреде у складу са носећим и обновљивим способностима животне средине, те са увођењем еколошки прихватљивих технологија.
 
Радничка револуција подразумева демократска тела у која могу бити изабране особе различитих клубова мишљења, као у узорној Париској комуни, коју су хвалили Карл Маркс и Фридрих Енгелс називајући је „коначно пронађеним обликом ослобођења радничке класе“ и „диктатуром пролетаријата“, што је у ствари само симболички појам којим се означава демократизација друштва и демократска радничка власт директно подређена масама, ради корените промене система.
Присталице савремене и нове левице се залажу за интернационализам, умањење и превазилажење неправди које ствара светски капитализам, па се везују уз напредне покрете и странке из целог света. Борба обухвата светски анти-капиталистички покрет, којег чине различити раднички и синдикални покрети, покрети за људска и мањинска права и слободе, те савремене левичарске странке, организације, групе и појединци.
 
Чланови Париске комуне, изабрани у представничко тело од народа у свом су деловању били непрекидно под контролом самог народа. Њихов се рад ставља на дискусију и могли су бити опозвани сваког тренутка. Они су изабрани од народа и за народ. То је директна демократија, која се заснива на активном учествовању маса у власти. Кадровски састав изабраног представничког тела, тј. Савета је у својој суштини био револуционаран. Међу присутним револуционарним струјама ту су били анархисти и социјалисти, бланкисти и слободарски републиканци. Париска комуна је непрестано слављена међу анархистима и марксистима све до данашњих дана, добрим делом баш због те различитости оријентација, због успешне сарадње међу разним револуционарним групама, због високог степена радничког самоуправљања, те распуштања стајаће војске и репресивних елемената.<ref>[http://www.noviplamen.net/glavna/marks-zivlji-nego-ikad/ Marks življi nego ikad<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref><ref>[http://komunist.free.fr/arhiva/mar2004/markovic.html Goran Markovic: Socijalizam — duh proslosti?<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
Напредни покрети се обично организују на два начина. Организују се као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као анти-системска власт, али и као покрети који се боре за превазилажење система без жеље за преузимањем политичке власти. Обе стратегије су значајне: они који делују одоздо, и мењају досадашње друштвене односе, и они који у формалном политичком простору мењају политике одозго.
 
Због немогућности праћења светског економског напретка, привредне не[[ефикасност]]и, неспособности заштите људских права, културне инсуфицијенције те неосетљивости за савремене друштвене тенденције, државнокапиталистички [[режим]]и засновани на бољшевизму и лењинизму су се урушили, али тиме и дали простор за нова лева промишљања и нову леву аутентичнију афирмацију.
Термин нова, демократска левица или демократски социјализам се користи и као синоним за различите анти-ауторитарне социјалистичке и нео-марксистичке покрете, организације и странке, али се придев „демократски” користи за разликовање демократских левичара од бољшевизма 20. века и марксистичко-лењинистичког модела изградње социјализма, који се сматра недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде.
 
== Левица и социјализам у 21. веку ==
Начелна обележја нове, демократске левице и демократског социјализма су: анти-ауторитарност и демократичност; анти-капитализам; анти-милитаризам; секуларизам и анти-клерикализам; интернационализам и анти-национализам…
[[Датотека:Red flag II.svg|десно|мини|150п|[[Застава|Црвена застава]], симбол покрета социјалне правде и левице]]
 
Савремена левица тежи умањењу или превазилажењу свих [[друштвена стратификација|друштвених стратификација]]. Савремена левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује капитализам, а као крајњи циљ својих идеала заговара превазилажење, коренити раскид са системом светског капитализма и успостављање друштвено-економског уређења глобалног карактера утемељеног на [[директна демократија|демократији]] у политичко-економској сфери, те на [[директна демократија|демократски]] планираној светској производњи и расподели.<ref>Hall, Stuart (January–February 2010). "Life and times of the first New Left". New Left Review. New Left Review.</ref><ref> Busky, Donald F. (July 20, 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. {{page|year=|isbn=978-0275968861|pages=}}. Democratic socialism is the wing of the socialist movement that combines a belief in a socially owned economy with that of political democracy.</ref><ref>Eatwell & Wright, Roger & Anthony (March 1, 1999). Contemporary Political Ideologies: Second Edition. Bloomsbury Academic. {{page|year=|isbn=978-0826451736|pages=}}. </ref><ref> Alan Ryan (1981). Bertrand Russell: A Political Life. Macmillan.</ref><ref> Calaprice, Alice; Lipscombe, Trevor (2005). Albert Einstein: A Biography. Greenwood. {{page|year=|isbn=9780313330803|pages=}}. He committed himself to the democratic-socialist goals that became popular among intellectuals in Europe at the time.</ref> У питању је, дакле, систем производње и расподеле глобалног карактера који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те глобалне заједнице као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације [[животна средина|животне средине]]. Коренити раскид са светским капитализмом би успоставио некапиталистичко [[бескласно друштво|бескласно уређење заједнице]], чија би главна обележја требала бити: глобални карактер, заједничко власништво, демократско управљање, производња само за потребе и бесплатан приступ.
== Референце ==
 
{{reflist}}
Заговара достизање глобалног некапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној [[слобода|слободи]], [[једнакост]]и, [[солидарност]]и и међусобној [[помоћ]]и, због чега тежи умањењу, превазилажењу и коначном раскиду са свим облицима [[репресија|репресије]], [[хијерархија|хијерархије]] и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остварење ових идеја неопходно умањити, превазићи и остварити раскид са свим облицима [[ауторитарност|ауторитарног]] начина организовања. Због тога се организују у нове левичарске политичке странке, организације и покрете.
 
Присталице савремене левице своје вредности и идеале надовезују на [[векови|вишевековну]] традицију [[еманципација|еманципаторских]] борби [[прогресивизам|прогресивних]] [[друштвени покрет|покрета]] и особа, [[радник|радница и радника]], те свих обесправљених, других и другачијих.<ref> Peter Hain Ayes to the Left Lawrence and Wishart.</ref><ref> "Towards a Democratic Socialism," New Left Review I/109, May–June 1978.</ref><ref>"Tony Benn: Committed Democratic Socialist". Transnational Institute. 22 April 2014.</ref><ref>Ian Adams, Ideology and politics in Britain today (1998)</ref>
 
Превазилажење институција капитализма са крајњим циљем радикалног раскида и корените трансформације постојећег система обележавају следеће '''карактеристике левице''':<ref>www.demokraticni-socializem.si/</ref>
 
* '''на политичком нивоу''' обликовањем и изградњом нових облика [[сарадња|сарадње]] [[заједница|заједнице]] у саодлучивању о јавним питањима, као што су [[партиципативна демократија|демократска партиципација]] од најнижег до највишег нивоа одлучивања (са јавним скупштинама становништва или електронским скупштинама) и превазилажење демократизацијом представничког демократског система [[директна демократија|директним]] учешћем у саодлучивању и делегатским демократским системом, уз поштовање различитих клубова мишљења, те увођење електронске демократије;
 
* '''на микроекономском нивоу''' са увођењем облика заједничког власништва произвођача, стваралаца и креативаца, те демократским управљањем путем директног учешћа у саодлучивању и делегатског демократског система;
 
* '''на макроекономском нивоу''' са превазилажењем [[тржиште|тржишта]] и [[конкуренција (економија)|конкуренције]] као друштвених механизама који у капитализму проузрокују сталне [[рецесија|кризе]] и са успостављањем алтернативних начина координације производње и расподеле добара, као што су сарадња и обједињење производних јединица у једну општу производну јединицу уместо конкуренције и [[директна демократија|демократско планирање]] уместо „слепе“ тржишне производње;
 
* '''у односу према животној средини''' са усклађивањем обима привреде у складу са носећим и регенерацијским способностима [[животна средина|животне средине]], те са одрживим и стабилним привредним развојем утемељеним на редистрибуцији већ постојећег [[богатство|богатства]] и истовременом увођењу [[екологија|еколошки]] прихватљивих нових [[технологија]], [[вештачка интелигенција|вештачке интелигенције]], [[аутоматизација|аутоматизације]] и [[роботика|роботизације]];
 
* '''у односу према класном питању и идентитетским питањима''' са превазилажењем како [[друштвена класа|класних]] разлика између рада и капитала тако и свих других облика неједнакости, подређености и искоришћавања на друштвеном нивоу, а нарочито дискриминације по неком основу, као што су: [[раса|раса]], боја коже, друштвено порекло, [[националност|национално]] порекло, [[етничка група|етничка]] припадност, веза са мањинским народом или мањинском заједницом, [[језик|језик]], вероисповест или уверење, политичко или друго [[мишљење|мишљење]], чланство у политичкој, синдикалној или другој организацији, [[пол|пол]], [[родни идентитет|родни идентитет]], [[сексуална оријентација|сексуална оријентација]], [[интерсексуалност|полне карактеристике]], [[брак|брачни]] или [[породица|породични]] статус, рођење, старосна доб, генетичке карактеристике, [[здравље|здравствено]] стање, [[инвалидитет|инвалидитет]] или друго лично својство.
 
[[Датотека:The_Earth_seen_from_Apollo_17.jpg|лево|мини|170п|„Радни [[људи]] [[свет]]а, уједините се!“, један од слогана левице]]
 
[[Капитализам]] је интернационални и глобални систем и све више ће то бити својим даљим развојем, тако да ће и антикапитализам моћи да буде једино интернационални и глобални систем. Присталице ове политичке филозофије сматрају да ова политика не може опстати у једној земљи или у пар земаља, него да мора добити глобални карактер и због тога се залажу за превазилажење светског капитализма и прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам).<ref>www.demokraticni-socializem.si/</ref>
 
Светски капитализам се може превладати једино глобалним антикапиталистичким покретом који ће у првом замаху првенствено уздрмати најразвијеније земље светског капиталистичког центра, зато што су неразвијене земље светске капиталистичке периферије и земље у развоју светске капиталистичке полупериферије у зависном и подређеном [[положај]]у у [[однос]]у на најразвијеније земље светског капиталистичког центра.<ref>International Encyclopedia of Environmental Politics. Taylor & Francis.</ref><ref>www.radnickafronta.hr/</ref>
 
Разумевајући ово стање, то не значи да се прогресивне снаге у неразвијеним земљама светске капиталистичке периферије и земљама у развоју светске капиталистичке полупериферије до тада не могу залагати за реалне, неавантуристичке и неизолационистичке конкретне и непосредне, прогресивне и [[социјална правда|социјалне]] политике и мере, за [[модернизација|модернизацију]], нову [[индустријализација|индустријализацију]] и бржи развој својих домаћих [[економија]] путем активне економске улоге јавног [[сектор]]а, јавних прописа, [[програм]]а и сервиса.<ref>Neumayer, Eric (2004). "The environment, left-wing political orientation, and ecological economics" (PDF).</ref>
 
На основу залагања за превазилажење светског капитализма присталице ове политике се повезују са еманципаторским и прогресивним покретима и странкама из целог света. Борба се смешта у светски антикапиталистички покрет, којег чине различити раднички и [[синдикат|синдикални покрети]], покрети за еманципаторска људска права и слободе, те нове левичарске [[политичка партија|странке]], организације и појединци.<ref> Anderson and Herr, Gary L. and Kathryn G. (2007). Encyclopedia of Activism and Social Justice. SAGE Publications. {{page|year=|isbn=978-1412918121|pages=}}. </ref>
 
[[Датотека:WSF2003.jpg|десно|мини|170п|Светски социјални форум и мото „Другачији свет је могућ“]]
 
Еманципаторски и прогресивни покрети за промену [[систем]]а се, наиме, организују на два начина. Са једне стране се организују као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као антисистемска власт, а са друге стране се организују као покрети који се кроз [[демонстрације|демонстрације]], директне акције и притиске боре за мењање система, без жеље за формалним преузимањем политичке власти. Идеална позиција је једнаковредно удруживање обе стратегије мењања система за достизање истог циља: оних који делују ванинституционално, и врше притиске за мењање досадашњих друштвених односа, и оних који у формалном институционалном политичком простору мењају политике и саме институције које воде коренитом раскиду са постојећим системом.<ref>www.demokraticni-socializem.si/</ref><ref> Crosland, Anthony, The Future of Socialism, (Constable, 2006)</ref>
 
Постоје тенденције на левици да би се савремене левичарске странке требале градити и развијати као масовне, демократске странке без неприкосновених [[вођа]], са унутрашњом организацијом заснованом на принципима [[партиципативна демократија|партиципативне демократије]] од најнижег до највишег нивоа, показујући тако својом унутрашњом организацијом за какво друштво се залажу.
 
Термини као што су „нова левица“ или „савремена левица“ се користе и као синоними за различите социјалистичке, [[екологизам|екологистичке]] и савремене марксистичке странке, организације и покрете, али се најчешћи придеви „нова“ и „савремена“ користе за разликовање нове и савремене левице од концепата једнопартијског модела власти. Такве моделе су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије [[20]]. [[век]]а, засноване на бољшевизму и лењинизму различитих струја (тј. политици која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму). Њихови експериментални [[модел]]и покушаја градње „социјализма у засебним земљама“, који се у реалности своде на једнопартијски државни капитализам у засебним земљама у оквиру светског капиталистичког система и [[тржиште|тржишта]], сматрају се недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде. Нема антикапитализма без демократије и зато антикапитализам може да буде само демократски и глобални.<ref>'State Capitalism' in the Soviet Union. M.C. Howard and J.E. King</ref><ref>Binns, Peter (1986). "State Capitalism".</ref><ref>Curian, Alt, Chambers, Garrett, Levi, McClain, George Thomas, James E., Simone, Geoffrey, Margaret, Paula D. (October 12, 2010). The Encyclopedia of Political Science Set. CQ Press. {{page|year=|isbn=978-1933116440|pages=}}.</ref>
 
Начелна обележја савремене левице су: активна демократија и антиауторитаризам; антикапитализам; друштвени прогресивизам и антиконзервативизам; [[антимилитаризам]] (антиратна оријентација); [[феминизам]] и антипатријархализам; [[секуларност|секуларизам]] и [[антиклерикализам]]; антирасизам и антиксенофобија; прогресивни патриотизам и прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам); антинационализам, антишовинизам, антинацизам и антифашизам.
 
== Види још ==
* [[Демократски социјализам]]
* [[Слободарски социјализам]]
* [[Социјалдемократија]]
* [[Марксизам]]
* [[Анти-ауторитарни комунизам]]
* [[Анархизам]]
* [[Анархо-комунизам]]
 
== ЛитератураРеференце ==
{{reflist}}
 
== Литература 1 ==
{{refbegin|30em}}
* {{Citation | first = A Joseph | last=Berlau | title = The German Social Democratic Party, 1914—1921 | place = New York | publisher = Columbia University Press |year=1949}}.
Линија 125 ⟶ 283:
* Peter Wilberg, [http://www.newgnosis.co.uk/deep.html ''Deep Socialism: A New Manifesto of Marxist Ethics and Economics'']. {{page|year=2003|isbn=978-1-904519-02-7|pages=}}.
* -{[[Edmund Wilson]], ''To the Finland Station: A Study in the Writing and Acting of History'', Garden City, NY: Doubleday, 1940.}- {{LCCN|40034338}}.
{{refend}}
 
== Литература 2 ==
{{refbegin|30em}}
* Logie Barrow and Ian Bullock, 'Democratic Ideas and the British Labour Movement, 1880–1914', Cambridge University Press, 1996. {{page|year=|isbn=9780521560429|pages=}}
* Donald F. Busky, ''Democratic Socialism: A Global Survey'' Greenwood Publishing, 2000. {{page|year=|isbn=978-0-275-96886-1|pages=}}
* {{Cite journal|last=Draper|first=Hal|title=The Two Souls of Socialism|url = https://www.marxists.org/archive/draper/1966/twosouls/index.htm|year=1966|journal=New Politics|volume=5|issue=1|ref=harv|pages=57-84}}
* [[Peter Hain]]. ''Back to the future of socialism'', Policy Press (26 January 2015). {{page|year=|isbn=978-1-44732-166-8|pages=}}
* Michael Harrington, ''Socialism: Past and Future'', Arcade Publishing /Little, Brown, 1989.
* [[Roy Hattersley]] ''Choose Freedom: The Future of Democratic Socialism'', Penguin, 1987. {{page|year=|isbn=978-0-14-010494-3|pages=}}
* [[Ralph Miliband]] ''Socialism for a Sceptical Age'', Polity Press, London, 1994
* David Reisman, ed, ''Democratic Socialism in Britain: Classic Texts in Economic and Political Thought, 1825–1952'' Chatto and Pickering, 1996. {{page|year=|isbn=978-1-85196-285-3|pages=}}. (Includes texts by [[William Morris]], [[George Bernard Shaw]], [[GDH Cole]], [[Richard Crossman]] and [[Aneurin Bevan]].)
* [[Norman Thomas]] ''Democratic Socialism: a new appraisal'', [[League for Industrial Democracy]], 1953
* Jim Tomlinson ''Democratic Socialism and Economic Policy: The Attlee Years, 1945–1951'' Cambridge University Press, 1997. {{page|year=|isbn=978-0-521-55095-6|pages=}}
{{refend}}
 
== Спољашње везе ==
{{Commonscat|Democratic socialism}}
{{Commonscat|Socialism}}
* {{dmoz|Society/Politics/Socialism/|Socialism}}
* {{IEP|socialis/}}
* -{[https://web.archive.org/web/20120208125248/http://repository.library.georgetown.edu/handle/10822/552531 Cuban Socialism] from the [https://web.archive.org/web/20160115205405/https://repository.library.georgetown.edu/handle/10822/552494 Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives]}-
* {{Cite NIE|last=Ely | first = Richard T. |authorlink= Richard T. Ely | last2=Adams | first2 = Thomas Sewall |author2link = Thomas Sewall Adams | wstitle = Socialism | short = x}}
 
* [http://www.dsausa.org/what_is_democratic_socialism What is Democratic Socialism? Q & A]
* [http://www.dsausa.org/toward_freedom/ Joseph Schwartz and Jason Schulman ''Towards Freedom: The Theory and Practice of Democratic Socialism'']
* [https://www.marxists.org/archive/luxemburg/index.htm Works and Internet Archive of Rosa Luxemburg]
* [[Ralph Miliband]]; Marcel Liebman. [https://www.marxists.org/archive/miliband/1985/xx/beyondsd.htm "Beyond Social Democracy"]
* [https://www.vox.com/first-person/2018/8/1/17637028/bernie-sanders-alexandria-ocasio-cortez-cynthia-nixon-democratic-socialism-jacobin-dsa Democratic socialism, explained by a democratic socialist]. Meagan Day for ''[[Vox (website)|Vox]]''. August 1, 2018.
 
 
{{Authority control}}
 
{{Политички спектар}}
[[Категорија:Социјализам| ]]
{{светоназор|примери}}
[[Категорија:Антифашизам]]
{{нормативна контрола}}
 
 
[[Категорија:Политика]]
[[Категорија:Политичке идејетеорије]]
[[Категорија:Демократија]]
[[Категорија:Социјализам]]
[[Категорија:Марксизам]]
[[Категорија:Анархизам]]
[[Категорија:21. век]]
[[Категорија:Политичке науке]]
[[Категорија:Филозофија]]
[[Категорија:Секуларизам]]
[[Категорија:Хуманизам]]
[[Категорија:Филозофске теорије]]
[[Категорија:Социјална теорија]]
[[Категорија:Социјална филозофија]]
[[Категорија:Идеологије]]
[[Категорија:Антифашизам]]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Социјализам”