Димитрије Милаковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 23:
Служио је као лични секретар владике [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића Његоша]] од 1831. до владичине смрти 1851. Активно је радио на реализацији Његошевог програма културно-просветног развоја земље и био уредник првог црногорског часописа ''Грлица'' (1835—1839).{{sfn|Окука|1989|p=208}}
У свом књижевнојезичком концепту, Милаковић се може описати као умерени [[Вук Стефановић Караџић|вуковац]]. Међутим, његово инсистирање на старијој ортографији и елементима морфолошког система (архаичном суперлативу и партиципу) га је
== Биографија ==
Ред 30:
Око десете године се преселио у [[Дубровник]] са мајком и старијим братом Јованом, бежећи од куге. Јован је постао трговац, док је Димитрије, пошто је био хром на једну ногу, одабрао науку.{{sfn|Милићевић|1888|p=342}} Основну школу је завршио у Дубровнику, а гимназију у Новом Саду{{sfn|Окука|1989|p=207}} под професором [[Георгије Магарашевић|Георгијем Магарашевићем]]. Завршио је филозофију у [[Пешта|Пешти]] и право у [[Беч]]у.{{sfn|Милаковић|p=3}}
Милаковић се сели на [[Цетиње]] 1831. године и постаје државни секретар у [[Историја Црне Горе (1697—1852)|црногорској митрополији]].{{sfn|Милићевић|1888|p=342}}{{sfn|Милаковић|p=3}} Две године касније, путовао је са архимандритом Петром II Петровићем Његошем у [[Русија|Русију]]{{sfn|Окука|1989|p=208}}, где је ишао да прими хиротонију. Милаковић је Његошу
1836. године је поново путовао у [[Руско царство|Русију]], где је боравио око годину дана.{{sfn|Окука|1989|p=208}} Након овога, он постаје лични секретар владике Његоша. Током боравка у Русији, примио је [[Орден Светог Владимира]]. Постао је дописни члан новооснованог [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]] 1842. године.{{sfn|Милаковић|p=4}}
Ред 43:
Издавао је и уређивао први црногорски часопис ''Грлицу'' (1835—1839), написао прве школске приручнике ''Србски буквар ради учења младежи црквному и гражданскому читању'' (1836) и ''Србску грамматику састављену за црногорску младеж. Част прва'' (1838).{{sfn|Милићевић|1888|p=343}}{{sfn|Милаковић|p=5}} Године 1849. Милаковић извештава [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]] да је написао други део своје граматике, а први значајно преправио. Нажалост, други део те граматике никад није објављен а њен рукопис је у међувремену изгубљен.{{sfn|Окука|1989|pp=208—209}}
''Србска грамматика'' Димитрија Милаковића представља резултат Његошеве
Битно се разликује од Вука по питању [[Ortografija|ортографије]], с обзиром на то да су и ''Србски буквар'' и ''Србска грамматика'' издати старом ортографијом, међутим у ''Србском буквару'' он штампа две азбуке, црквену и грађанску, у коју укључује нека Вукова "писмена" — [[Ћ (ћириличко)|ћ]], [[Ђ (ћириличко)|ђ]] и [[Џ (ћириличко)|џ]]. У овом погледу, Милаковић следи идеју владике Његоша, који је настојао да избегне заоштравање односа са српском црквом. Такође се разликује од Вука по питању књижевног и народног језика које јасно раздваја, с тим што за разлику од Вукових противника не наглашава нити брани улогу [[Славеносрпски језик|славеносрпског]] наслеђа, већ истиче народни језик као темељ, истовремено негирајући тотални раскид са старијим књижевнојезичким наслеђем. Милаковићев морфолошки систем је највећим делом у складу са Вуком и заснован је на морфолошком систему [[Источнохерцеговачки дијалекат|источнохерцеговачког дијалекта]]. Ипак, и ту се разликује од Вука увођењем архаичног суперлатива и партиципа које не познаје говорни језик. Милаковић је деловао као умерени вуковац, великим делом заборављен због својих битних скретања у односу на Вукову ортографију и морфолошки правопис.{{sfn|Окука|1989|pp=210—213}}
| |||