Ново време (новине) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 34:
 
=== Позадина и оснивање ===
После пропасти [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], прекинуто је излажење свих листова и часописа.{{sfn|Ђорђевић|2001|p=9}} Недуго по успостављању [[ОкупиранаВојна Србијауправа у Србији (1941—1944)|окупаторске управе у Србији]], долазило је до идеје да се створе пропагандне новине, како би се становништво позивало на ред, рад и мир.
 
[[Владислав Рибникар]] је након окупације [[Србија|Србије]] добио поверење и дозволу од [[Немци|Немаца]] да организује и покрене главне дневне штампе у Србији под окупацијом. Рибникар тада ствара „[[Српско Издавачко предузеће]]” и постаје њен први директор. СИП је под окупацијом издавало „Ново време (новине)|Ново време”, „[[Обнова (новине)|Обнову]]”, „[[Коло (новине)|Коло]]” итд.<ref>{{Cite book|last=Реџић| first = Вучета|authorlink = Вучета Реџић| title = Грађански рат у Црној Гори| url = https://books.google.rs/books?id=15awAAAAIAAJ|year=2002|p=223}}</ref><ref>{{Cite book|last=Перовић| first = Вукашин|authorlink = Вукашин Перовић| title = Енциклопедиски и политички коментар "Геносида"| url = https://books.google.rs/books?id=hTW5AAAAIAAJ|year=1964|p=123}}</ref> Окупатор је одузео предузећу штампарско-издавачко и растурачко право листа и наредио предузећу фузију са Српским издавачким предузећем А.Д. и штампарско-издавачком предузеће “Време” А.Д. у ново друштво Српско издавачко предузеће „Време.”.<ref>{{Cite book|last=Антић| first = Драган|authorlink = Драган Антић| title = Рибникари од Хитлера до Хомбаха| url = https://books.google.rs/books?id=efZkAAAAMAAJ&|year=2004|p=51}}</ref> [[Димитрије Љотић|Љотићев]] главни секретар, Бошко Костић, тврди да је Рибникар „уживао велико поверење” [[Хитлер]]овог аташеа за штампу Јосефa Хрибовшекa Бергea.<ref>{{Cite book|last=Костић| first = Бошко|authorlink = Бошко Костић| title = За историју наших дана| url = https://books.google.rs/books?id=3JIdywEACAAJ|year=1949|p=40}}</ref>
 
По налогу Рибникара уредник је био [[Предраг Милојевић]]. Предраг Милојевић је прихватио обавезу због осећаја лојалности према Рибникару. Због ове функције након рата је био оптуживан да је „[[германофилГерманофилија|германофилиста]]иста” и „присталица [[фашизам|профашистичке]] идеологије”.<ref>{{Cite book|last=Баровић| first = Владимир|authorlink = Владимир Баровић| title = ПРЕДРАГ МИЛОЈЕВИЋ – МЕДИЈСКИ СВЕДОК ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА| url = http://godisnjak.ff.uns.ac.rs/index.php/gff/article/download/1509/1537/|year=2015|p=102}}</ref> Након што је [[Недић]]еваВлада народног спаса|Недићева влада]] ухапсила Рибникара крајем октобра [[1941]]. године, Предраг Милојевић даје оставку. Интервенцијом угледних личности из немачке власти је Рибникар убрзо пуштен из затвора. Након тога је пребегао партизанима, заменио га је [[Душан Глишић]], који ће до краја окупације остати директор. Главни уредник листа је потом постао Милош Младеновић, а последњи уредник и његов наследник био је [[Станислав Краков]]. Почасни предсеник СИП-а постао је тад [[Јован Тановић]], док је председник био [[Раденко Томић]].{{sfn|Ђорђевић|2001|p=9-10}}
 
„Ново време” излазило је од [[16. мај]]а [[1941]]. године па све до краја окупације, скоро сваког дана, а од [[август]]а 1941. године осим понедељком када би излазио јутарњи лист „Понедељак”. Лист је издавало новоосновано Српско издавачко предузеће А.Д, а преносио је вести такође новоосноване агенције „Рудник” (предратна „Авала”). Администрација се налазила у Дечанској 31. Лист је имао тираж од 20.000 примерака и упућиван је у све делове [[Окупирана Србија|окупиране Србије]], али и српским војницима и официрима у заробљеништву.{{sfn|Бонџић|2000|p=78-79}} Последњи број 1066. је изашао [[5. октобр]]аоктобра [[1944]]. године. Тога дана, одлуком немачких окупационих власти, забрањени су сви листови на [[немачки језик|немачком]] и [[српски језик|српском језику]].{{sfn|Ђорђевић|2001|p=10}}
 
Сарадници „Новог времена” су преузети од „Времена”, „Политике” и „Правде”. То су били искусни новинари „који добро знају тежину својих дужности према јавности којој служе и тежину одговорности коју повлачи исправна служба јавности” тврди се у првом броју листа. Они су имали различите мотиве: било је предратних пронемачких новинара, писаца, политичара - заступника идеологије новог поретка, људи од пера и каријере који су користили прилику за властити успех и бораца за препород и спас српског националног бића и државности.{{sfn|Бонџић|2000|p=79}}