Стари завет — разлика између измена

'''Стари заветзавјет''' је хришћански назив за збирку светих списа које [[Јевреји]] називају [[Танах]].{{Sfn | Jones | 2001 | p = 215}} Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари заветзавјет чини први део [[Библија|Светог писма]] (други део чини [[Нови завет|Нови завјет]]).<ref>Preface to the [[New Revised Standard Version]] Anglicised Edition</ref> Временом је хришћански Стари заветзавјет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За [[јудаизам]], збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана [[хришћанска црква]] користила је [[грчки језик|грчки]] превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. [[Јероним Стридонски|Јероним]] је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог заветазавјета. [[Православље|Православни]] и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти [[апокриф]]ним књигама.

== Књиге старог заветазавјета ==

Стари заветзавјет Библије се на хебрејском зове [[Танах]]. Године 424. п. н. е. [[Јевреји]] усвајају следећих тридесет и пет књига Танакха, подељених у три целине:

Неколико векова касније, [[405]]. године, завршен је превод Старог заветазавјета са грчког на [[латински језик]], који се зове [[Вулгата]]. Углавном од Вулгате настају словенски преводи као и преводи на скоро све светске језике.

У односу на јеврејски канон Старог заветазавјета, овај преведени Стари заветзавјет на грчки, а са њим латински и словенски, разликују се у броју књига. Осим оних књига које постоје у јеврејском Танаху, хришћански Стари заветзавјет има и следеће књиге:

У хришћанству постоје два различита мишљења, и то још од првих дана, које су књиге Старог заветазавјета [[канон Светог писма|канонске]], односно које су инспирисане од стране Бога. Према једном мишљењу, само тридесет и пет јеврејских књига чине Стари заветзавјет. По другом мишљењу, светим књигама се сматрају и неке горе наведене, којих нема у јеврејском Старом заветузавјету. Може се рећи да православно и протестантско хришћанство више цене јеврејски канон, док католичко хришћанство више прати [[Вулгата|Вулгату]].

[[Католичка црква|Католичко хришћанство]] од [[1563]]. године у Стари заветзавјет убраја четрдесет и седам књига. [[Протестантизам|Протестантско хришћанство]] од [[1643]]. године у Стари заветзавјет убраја само тридесет и пет, као и Јевреји. [[Православље|Православно хришћанство]] углавном сматра 35 јеврејских књига светим, али неки православни богослови признају и неканонске књиге за канонске.

[[Књига постања]] садржи приповести о [[стварање|стварању света]], [[еденски врт|еденском врту]], [[првородни грех|прародитељском греху]], [[мит о потопу|великом потопу]] и историју старозаветнихстарозавјетних [[патријарх]]а.

Осим Мојсија Јевреје су кроз цео СтарозаветниСтарозавјетни период и други [[пророци]] учили закону Божјем. Најпознатији цареви су: [[Давид (име)|Давид]] и [[Соломон]], [[Илија]], [[Исаија]], [[Јеремија]], [[Језекиљ (пророк)|Језекиљ]], [[Данило (пророк)|Данило]], [[Амос]], [[Пророк Осија|Осија]] и [[Малахија]]. Пророци су били побожни људи, које је Бог бирао да би преко њих јављао људима своју вољу. Они су опомињали цареве и народ да се поправе и покају за своје грехе, и говорили им каква ће их казна стићи ако их не послушају. Нису се бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и другим људима и због тога су често страдали, били гоњени, мучени и убијани. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света (којег су хришћани касније препознали у [[Исус]]у [[Христос|Христу]]).

== Однос Старог и Новог заветазавјета ==

Хришћани верују да Исусово учење изложено у Новом заветузавјету представља испуњење Старог заветазавјета. То веровање темеље на Исусовим речима: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нисам дошао да покварим, него да испуним."<ref>Еванђеље по Матеју, глава 5:17 (превод Вука Караџића)</ref>