Рано хришћанство — разлика између измена

Од већине народа у [[Римско царство|Римском царству]], Јевреје је издвајао [[монотеизам]], односно вера у једног Бога. Рано хришћанство је настало најпре у [[Израел]]у ([[Палестина (регион)|Палестини]]) као верски покрет, односно [[секта]] унутар [[јудаизам|јудаизма]]. Првобитну хришћанску [[црква|цркву]] (лат: ''ecclesia'' - заједница) формирали су након Исусове смрти и [[Христово васкрсење|васкрсења]], његови ученици и [[апостоли]] у [[Јерусалим]]у. Према списамасписима [[свети Петар|апостола Петра]] (15—67. године н. е) многи [[јудаизам|јудејци]] окрећу се [[Хришћанство|хришћанству]]. Присталице Исуса из [[Назарет]]а су се у почетку називали [[назарени (уметност)|назарени]], да би тек касније стекли назив [[хришћани]]. Седиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво [[Јевреји]], који су веровали да је [[Исус]] био [[Месија]] (односно [[Христос]]) чији долазак прориче јеврејска света књига [[Танах]], коју хришћани називају [[Стари завет|Старим заветом]]. Многе јудејске ([[фарисеји|фарисејске]]) старешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове следбенике за [[јерес|јеретике]], искључивали их из јеврејских заједница, а неретко и пријављивали римским властима. У овим догађајима неки аутори виде дубље корене каснијег [[антисемитизам|антисемитизма]] међу хришћанима.<ref name=autogenerated1>[http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/zasto_su_gonili_Hriscane.htm Андреј Курајев, Због чега су Хришћане гонили у паганском свету], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>

Рано хришћанство, које је настало унутар јудаизма [[Други храм|Другог храма]], се током [[1. век]]а од њега јасно одваја. Већ у другој половини 1. века, захваљујући делатности [[апостол Павле|апостола Павла]], хришћански покрет постаје универзалан. Хришћани су наставили да поштују јеврејску Библију, углавном користећи [[Септуагинта]] превод [[стари завет|Старог завета]], који је био у употреби код гркофоних Јевреја, или [[Таргум]]е који су били у употреби код верника који су говорили [[арамејски језик]]. Такође су додати текстови, који ће постати [[Нови завет]], а које јудаизам одбацује. Хришћанске заједнице настају широм Израела ([[Палестина (регион)|Палестине]]), [[Мала Азија|Мале Азије]], [[Сирија (провинција)|Сирије]], [[Египат|Египта]], [[Африка (провинција)|Африке]] и [[ГрчкаМедитеран|ГрчкеМедитерана]], значи претежно у предјелима [[Левант|источног Средоземља]]. Језик комуницирања међу хришћанима у то доба био је [[Грчки језик|грчки]]. Пошто је у античка времена [[религија]] углавном била везана за одређени [[град]] или [[народ]], сматра се да су хришћани били први који су „пресекли традиционалне везе између [[вера|вере]] и [[нација|нације]]“.<ref>Robert Wilken, Pagan Criticism of Christianity</ref> Временом су се хришћани све више одаљавали од Јевреја, па су током другог века, поред осталог, прешли са светковања [[субота|суботе]] на [[недеља|недељу]].<ref>[http://true.faithweb.com/7-sabb-morrison.htm -{Michael Morrison, Subota i nedelja u ranom Hrišćanstvu}+], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>

[[Хришћанство]] је проповедало једнакост свих људи пред Богом и зато су га почетку углавном прихватали нижи, а одбацивалитеже прихватали виши слојеви друштва. [[Апостол Павле]] каже: „Нема ту Јеврејина нити Грка, нема ни роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сви сте ви једно у Христу.“<ref>Павлова Посланица Галатима, 3:28</ref> Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, а било их је у свим деловима царства. У хришћанским општинама својина је била задружна тј. заједничка.

У првом веку нове ере хришћани су се тајно окупљали на заједничким обедимаслужбама, [[проповед]]има и молитвама. Мушкарци и жене су боравили заједно, а [[исповест]] се вршила јавно, пред целом заједницом. Првобитно су неке црквене функције додељиване жребом, као што су „жријебом изабрали [[Матеј Јеванђелиста|Матеја]] за [[апостоли|апостола]] умјесто отпавшег Јуде“, што се и данас чини при избору [[Патријарх|патријарха]] у неким [[Православна црква|православним црквама]].<ref name="О монаштву">[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm Валентин Свенцицки, О монаштву] {{Wayback|url=http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm |date=20080305005041 }}, Приступљено 24. 4. 2013.</ref>

Крштење се вршило над [[зрели верници|зрелим верницима]], који су претходно морали да се пријаве као иницијанти (оглашени) за обред крштења и да прођу припремни период упражњавајући [[пост]] и [[молитва|молитву]]. Ако би се показали достојни крштења, односно примања у хришћанску заједницу, уследио би обред током којег [[иницијација|иницијант]] улази у воду, спирајући грехе и симболишући смрт свог бившег [[ја]]. [[Свештеник]] након тога моли да [[Свети дух|Свети Дух]] сиђе на поново рођеног, који облачи белу одору и прима мед помешан са млеком - храну за новорођенче.<ref>Peter Cramer, Baptism and Change in the Early Middle Ages, 1993.</ref>

[[Хришћани]] су одбацивали култ [[цар]]а, због чега су често били подвргнути дуготрајним и окрутним прогонима од стране царева [[Римско царство|Римског царства]]. Стога су се рани хришћани окупљали у подземљу, по [[катакомбе|катакомбама]], где је настала и [[рана хришћанска уметност]]. Међу светковинамаслужбама које су [[рано хришћанство|рани хришћани]] упражњавали у катакомбама, биле су и [[Вечера љубави|гозбе љубави]] - ''Агапе'', обичај заједничког дељења храна и пића, што је касније замењено [[евхаристија|евхаристијом]], која је укључивала симболичну количину [[хлеб]]а и [[вино|вина]].<ref>[http://www.newadvent.org/cathen/01200b.htm Agape, Catholic Encyclopedia], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>

Прва два века хришћанства [[Библија]] још увек није била [[Канон Светог писма|канонизована]] и многи [[апокриф]]ни списи су кружили хришћанским светом. Збирка хришћанских списа коју познајемо као [[Нови завет]] сачињена је око 180-200. године.<ref>Елен Пејџелс, Гностичка јеванђења, библиотека Печат, Рад, Београд</ref> хришћани су се у то време окупљали око [[епископ]]а који су бирани за поједине градове и области и тако формирали заједнице епархије или епископије. Како је [[Рим]] тада био престоница царства, епископи су јесе окупљали управо у њему па је римски епископ сматран најстаријим јер је председавао као домаћин. Касније је епископ Рима титуларно назван [[папа]] (гр: ''pappas'', лат: ''papa'' - отац), као и [[Александрија|александријски]] епископ, нешто касније. Хришћани који остају изван те заједнице названи су шизматицима (расколницима), односно јеретицима уколико су и учењем одступали од званичнеХристовог и апостолског доктринеучења.

[[Гностицизам|Гностици]] ({{Јез-грч|γνώσις}} ''[[гносис]]'' - знање ) су били хришћани који су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Они су, поред вере, наглашавали и важност сазнања о духовним стварима. Против гностика су иступали [[хришћанска апологетика|црквени апологети]] (браниоци) који су захтевали веровање које не происходи из људског знања већ из откровења.<ref name="Filozofijski rečnik">Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref> Гностици су били окренути духовном истраживању и они су у хришћанство унели многе садржаје из источних филозофија и митова.<ref name="Filozofijski rečnik"/> Када је хришћанство постало званична религија Римског царства, гностицизам је искорењен, а успео је преживети једино изван граница Царства, на подручјима [[Азија|Азије]]. Са [[Блиски исток|Блиског истока]] и Азије је углавном потиснут ширењем [[ислам]]а, иако су неке мање заједнице на тероторији [[Ирак]]а и [[Иран]]а успеле да опстану до данас.

[[Мани]]хеј (око [[216]]-[[276]]) је био [[персијски језик|персијски]] филозоф и верски реформатор, који је настојао да учења трију „отаца исправности“, [[Заратустра|Заратустре]], [[Буда|Буде]] и [[Христос|Христа]], укључи у јединствен филозофски систем<ref name="Filozofijski rečnik"/>. Према персијском предању, Манихеј је био хришћански [[свештеник]]. Он је из [[зороастризам#Маздаизам|маздаизма]], хришћанства (уз знатну примесу гностицизма) и будистичких елемената, створио нову „религију светлости“, односно манихејство. Оно је из персијског маздаизма преузело [[дуализам]] два вечна принципа, [[добро|добра]] и [[зло|зла]], светла и таме, који се, током историје, налазе у непрестаном сукобу. Са [[зороастризам|зороастризмом]] дели вегетаријанску исхрану и поштовање биљака и животиња. С [[будизам|будизмом]] је заједничко наглашавање [[боди|буђења]].<ref name="Filozofijski rečnik"/> Мани је почео је да проповеда своје учење око [[240]]. године у време персијског цара [[Шапур I|Шапура I]]. Због наилажења на противљења је био приморан да напусти земљу, да би по повратку у Персију око [[276.]] године био је мучен и убијен [[распеће|разапињањем]] на крст.

Епископ [[Александар Александријски]] је сазвао сабор [[320]]./[[321]]. године у [[Александрија|Александрији]], уз учешће око 100 епископа, који је потврдио његово учење да је „Син одувек био у Оцу“, као очева премудрост, и мада је рођен, није рођен „из небића, већ из суштог Оца“.<ref>[http://www.eparhija-niska.rs/Prolog/Borba_za_jednosustnost.html Николај Велимировић, Борба за једносуштност] {{Wayback|url=http://www.eparhija-niska.rs/Prolog/Borba_za_jednosustnost.html |date=20090907013009 }}, Приступљено 24. 4. 2013.</ref> На том сабору је осуђено Аријево учење, а сам Арије је рашчињен и [[изопштење|екскомунициран]]. Сабор је такође осудио и рашчинио Аријеве присталице међу свештенством - епископе: Секунда и Теона, [[презвитер]]е: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја. Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са присталицама одлази у [[Палестина (регион)|Палестину]], где му је заштиту пружио [[Евсевије Цезарејски|Јевсевије]] (''Еусебије''), епископ [[Кајсери|Цезареје]]. Аријево учење је добијало много нових присталица, посебно оних који су црквене [[догма]]те покушавали тумачити искључиво рационално. Омасовљење Аријевих присталица омогућило је сазивање и одржавање два аријанска сабора У Британији и Палестини, са захтевима за укидањем одредби александријског сабора. Расправа о природи Христа је попримила толике размере, да су се хришћани тукли на улици. Због тога су код [[паганизам|пагана]] изашли на рђав глас, те су им се подсмевали и у позориштима. И сам [[Константин Велики]] се укључује у сукоб, безуспешно покушавајући да помири Александра и Арија. Касније ће ради разрешења овог спора цар сазвати епископат Цркве, одређујући [[Никеја|Никеју]] као место великог сабора.

Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се врати имовина свима онима којима је по том основу била одузета, што укључује и имовину која је припадала [[Црква|Цркви]]. У то време се подижу и прве хришћанске цркве - хришћанске [[базилика|базилике]]. Последњих година пред смрт, сам Константин је наредио градњу [[Црква Светих апостола у Цариграду|цркве Светих апостола у Цариграду]], на једном узвишењу које надвисује цео град.

На сабору су се мишљења жестоко сукобила поводом новонасталог [[Аријанство|аријанског]] спора о природи Христа. Често се дешавало да су се учесници необуздано надвикивали не обазирући се на своје епископско достојанство.<ref>Наведено по С. А. Bernoulli: Das Konzil' von Nizaa, 1896, pp. 15.</ref> Чак је дошло и до [[насиље|насиља]] када је због христолошких неслагања [[Свети Никола|Никола]] из [[Ликија|Ликије]] (касније познат као [[свети Никола]]) физички напао [[Арије|Арија]], након чега је удаљен са сабора. Након двомесечног заседања утврђеноутврђен је вјерују[[Символ вере]] по коме је Христос био „исте суштине као Отац“. Небиблијско порекло је било највећи недостатак овог израза, али је под притиском Константина прихваћен као образац о јединству. Иако је Аријево учење имало доста присталица, проглашено је за [[јерес]] на овом сабору, где је утврђен и Никејски симбол вере, који је надаље сматран јединим исравним тумачењем Христовог учења.

Од [[4. век]]а, почињу да ничу црквене грађевине по [[Рим]]у, [[Константинопољ|Цариграду]], [[Јерусалим]]у, које подиже римска држава. Хришћанство [[387]]. године постаје и званична државна религија Римског царства, а све остале вере и култови бивају забрањени. Такође, долази и до прогона свих „не-правоверних“ струја у оквиру самог хришћанства. [[391]]. године цар [[Теодосије I]] наређује унуштавањеуништавање свих [[паганизам|паганских]] храмова и тада хришћани, на челу са александријским патријархом [[Теофил Александријски|Теофилом]], спаљују [[Александријска библиотека|Александријску библиотеку]].<ref>Наведено према: Knjižnica Nag Hammadi, Hrvatsko izdanje, Biblioteka Svjetlost, Predgovor Jamesa Robinsona</ref>

Монашки покрет је започео у [[Египат|Египту]] у [[4. векувек]]у и његови су оснивачи били [[Копти]]. Зачетници монаштва су били [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[Пахомије]] и [[Ава Амун]] у египаткој пустињи. Антоније се сматра оснивачем отшелничког, [[анахоретско монаштво|анахоретског монаштва]], а Пахомије општежитељног или [[киновијско монаштво|киновијског монаштва]]. Из Епипта се монаштво брзо проширило у [[Палестина (регион)|Палестину]], [[Сирија|Сирију]], [[Месопотамија|Месопотамију]], [[Мала Азија|Малу Азију]] и даље у [[Италија|Италију]]. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. [[Манастир]]и су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница. Временом је црква прихватила појаву монаштва и почела да диже манастире. Али поједини монаси су одлазили и из манастирских заједница, јер су и оне ипак у додиру са светом.<ref name="О монаштву"/> То су били [[Отшелник|отшелници]], [[отшелник|пустињаци]], анахорете, [[столпник|столпници]] и [[Затворник|затворници]].