Хирург — разлика између измена

39 бајтова уклоњено ,  пре 1 године
Зашивање рана ланеним концима, приказано на египатским папирусима старом пет хиљада година, што говори да је употреба конаца у хирургији стара колико и људска сазнање о њој. Треба споменути и натписе на египатским гробницама који дају наговештаје савршенијег рада хирурга. Међу народима старог доба као хирурзи посебно су су се истицали Индуси и Египћани. Иако су Индуски хирурзи вршили безброј оперативни захвата, њихов утицај на западну цивилизацију био је мали. Египатска цивилизација била је дугог векова та у којој су хирурзи заузимала посебно место.
 
Значај Египатских хирурга огледа се у томе шта су они дала велики допринос школовању грчких хирурга, и оснивању две велике медицинске школе. Једна је била у Грчкој, друга у Александрији. Ове школе су постојале од 500. године п. н. е. све до оснивања и успона Западног римског царства. Посебно место заузима хирургија класичног периода Грчке (460-130. п. н. е.), тј. медицина Хипократове школе. Хипократ (460 -370 п. н. е.) је много писао и сам предаваоје опредавао хирургијихирургију. Медицина се у то време развила више него икада раније. Хипократ је наглашавао Важностважност рационалног поступка лечења заснованог на студиозним закључцима, Заза разлику од ранијих закључака углавном заснованих на предрасудама и емоцијама.
 
Период од 150. године пре н. е. до средњег века представља дуги период грчко-римске медицине. Континуитет између Грчкегрчке и Римскеримске медицини је разумљив је с обзиром на Политичкимполитичке и друштвене околности тог доба. Александријска Медицинамедицина је такође била пролазна. Велики регистратор медицинске праксе тог доба је веома предано сам озбиљно сређивао Целзус. Сматра се да он највероватније није ни био лекар.
 
Велико име свог времена био је славни римски лекар Гален. Гален је писао о анатомији, физиологији, фармакологији, интерној медицини, хирургији, итд. Заправо је ауторитативно писао о свим медицинским темама свог времена. У хирургију је увео конце направљене од животињских црева.<ref>Mitrović M. (1993), ''Upotreba šavnog materijala u hirurgiji'', Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd</ref>
 
У средњем веку рад хирурга био је у стагнацији, као и целокупна медицина. Компликовано и непотпуно зарастање рана било је правило, а не изузетак. Галенов утицај на хирурге био је тако велики да су његови списи гушили даљи прогрес и доминирали медицином Западногзападног света у средњем веку. Истински чувари медицинске науке тог доба били су свештеници који су се бавили практичним лечењем. Сачувана је стара медицинска литература грчког, арапског, кинеског и других друштава. Калуђери средњег века одиграли су изузетно важну улогу за будућност медицине и хирургије јер су чували сами преписивали рукописе из прошлости.
 
Први приступ медицинској науци приучени хирурзи и друге струке добили су кад сукада се у оквиру катедралних школа основајуоснивају универзитети у деветом веку. У тим високим школама било је интегрисано све што је било најбоље у грчко - римској, оријенталној, самои арапској медицини. Веома су знацајнезначајне италијанске школе у којима се сем медицинских наука и изучавао и практичан медицински рад.
 
Међутим, хирурзи с краја средњег века дуго нису имали универзитетско образовање. Ретко који хирург је знао да чита латински. Због овакве ситуације хирургија је слабо напредовала. Уназађена је као вештина, а њен научни развој је заустављен. Посао хирурга обављали су бербери и велики број надрилекара. Крајем средњег века медицине је потпуно прешла у руке лаика.
 
У осамнаестом веку оперативна хирургија је коначно у развоју и ускоро је сустигла интерну медицину. До овог прогреса довело је учвршћивање ранијих сазнања и њихова примена у лечењу болесника који су под таквим условима оперисани за више увежбаности него икад раније.
 
Крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века хирург је коначно постао хирург - лекар који је имао угледно место у медицини. Период великих научних достигнућа хирурга почелопочео је крајем осамнаестог сами почетком деветнаестог века. Брзи развој природних наука довео је до брзог развоја хирургије. Период великог развоја хирургије у Француској и Енглеској, далидао су еминентни хирурзије тогаеминентне периодахирурге, који су се у значајној мери бавили проучавањапроучавањем специфичних обољења и њиховим тачним описивањем.
 
Развој аннестезијаанестезија, микробиолошке науке, откриће рендгена, проналазак крвних група и разрада безбедних метода трансфузије крви, откриће пеницилина и после њега других антиобиотика, само су нека од епохалних достигнућа која су унапредила рад хирурга, и омогућила стварање модерне хирургије. ПојавиПојава модернмодерне хирургије допринелодопринела је и бољем школовањешколовању хирурга, нарочито у области фундаменталних наука.<ref>Davis L. (1973), ''Christopher’s Textbook of Surgery,'' Savremena administracija, Beograd</ref>
== Специјалности ==
{{columns-list|2|
Анониман корисник