Институт за сексуалну науку — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: Датотека:Institut_für_Sexualwissenschaft_-_Bibliothek_1933.jpg|мини|Немачки студенти и нацистички чланови [[Штурма…
ознака: уређивање извора (2017)
(нема разлике)

Верзија на датум 19. септембар 2020. у 12:00

Институт за сексуалну науку (нем. Institut für Sexualwissenschaft) био је рани приватни институт за истраживање сексологије у Немачкој од 1919. до 1933. године. Назив установе може се превести и као Институт за сексологију, Институт за сексуална истраживања и Институт за науку о сексуалности. Овај институт био је непрофитна задужбина стационирана у Тиргартену, Берлин. На њеном челу био Магнус Хиршфелд, немачки лекар, сексолог и заступник права хомосексуалаца. Од 1897. године је председавао Научно-хуманитарним комитeтом који се залагао за ЛГБТ права, толеранцију и дeкриминализацију истополних односа измeђу мушкараца. Измeђу 1899. и 1923. Комитет је објављивао часопис Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen, први научни часопис који сe бавио сeксуалним варијeтeтима. Матeријал који јe објављиван у годишњаку обухватао је различитe тeмe, од чланака о хомосeксуалности код „примитивних” народа, до књижeвних анализа и студија случајeва. Хиршфелд је изградио јединствену библиотеку која је садржала дела о истополној љубави и еротици.[1]

Немачки студенти и нацистички чланови SA уништавају библиотеку Магнуса Хиршфелда, директора Института

Масовно спаљивање књига које су нацисти спроводили није поштедело ни архив Института. Након што су нацисти преузели власт у Немачкој 1930-тих, сам Институт и његове библиотеке су уништиле омладинске бригаде у програму цензуре нацистичке Владе, које су све документе и књиге спалили на Опернплацу.[2]

Настанак и улога

 
Vita homosexualis, збирка популарних памфлета Аугуста Флајшмана из 1902. о Трећем роду и против Параграфа 175, коју су конфисковали нацисти 6. маја 1933.
 
Херберт В. (лево) био је трансродни пријатељ Магнуса Хиршфелда, и живео је у Берлину две године под својим изабраним именом. Ова фотографија се налази у Хиршфелдовом делу Sexual Intermediates (1922).

Институт за сексуална истраживања отворили су 1919. године Магнус Хиршфелд и његов сарадник Артур Кронфелд[3], некада познати психотерапеут, а касније професор на Универзитетској клиници -{Charité}- у Берлину. Поред истраживачке библиотеке и велике архиве, Институт је такође обухватио медицинска, психолошка и етнолошка одељења и канцеларију за брачно и сексуално саветовалиште. Институт је годишње посећивало око 20.000 људи и обављено је око 1.800 консултација. Сиромашни посетиоци су се лечили бесплатно. Поред тога, Институт се залагао за сексуално образовање, контрацепцију, лечење сексуално преносивих болести и еманципацију жена.

Институт је постао место научног и истраживачког интереса за многе научнике који су се бавили сексуалношћу, као и за научне, политичке и социјалне реформаторе у Немачкој и Европи, посебно из социјалистичких, либералних и социјалдемократских кругова. Године 1923. Институт је посетио Николај Семашко, комесар за здравство у Совјетском Савезу. Уследиле су бројне посете и истраживачка путовања здравствених званичника, политичких, сексуалних и социјалних реформатора и научних истраживача из Совјетског Савеза заинтересованих за рад Хиршфелда.[4] А 1926. године делегација Института, коју је предводио Хиршфелд, узвратила је истраживачком посетом Москви. Током 1929. Хиршфелд је председавао трећим међународним конгресом Светске лиге за сексуалне реформе у Вигмор Холу, Лондон.[5]

Трансродни пионири

Магнус Хиршфелд је сковао термин транссексуализам[6], идентификујући клиничку категорију коју ће његов колега Хари Бенџамин касније развити у Сједињеним Државама. Трансродне особе су биле међу запосленима на Институту, као и међу тамошњим клијентима. Институт је нудио разне ендокринолошке и хируршке услуге, укључујући прве модерне операције промене пола током 1930-их. Хиршфелд је такође сарађивао са берлинском полицијском управом на смањењу хапшења трансвестита, укључујући оне за које се сумња да су носили одређену одећу у вези са сексуалним радом, стварањем трансвеститних пропусница издатих у име Института онима који су имали личну жељу да носе одећу повезану са родом супротним од оног који им је установљен при рођењу.[7][8]

У периоду између 1908. и 1933. немачка полиција је издала на десетине оваквих пропусница. Уверење се углавном давало хетеросексуалним, мушко-у-женско трансвеститима средње класе како би се избегле асоцијације на хомосексуалну и лезбејску културу у Вајмарској Немачкој, и њиме се потврђује да је дотичном појединцу дозвољено да носи одећу која одговара његовом родном идентитету. Ове пропуснице су престале да важе када је Адолф Хитлер постао канцелар 1933, а злостављање трансродних и родно-неутралних особа је нагло порасло током нацистичке владавине.

Доба нацизма

Крајем фебруара 1933. године, како је утицај Ернста Рема слабио, нацистичка партија покренула је чистку геј клубова (тада званих хомофилни клубови) у Берлину, забранила је сексуалне публикације и забранила организоване геј групе.[9] Као последица тога, многи су побегли из Немачке (укључујући, на пример, Ерику Ман). У марту 1933. године главни управник Института, Курт Хилер, послат је у концентрациони логор. Зграду Института су касније преузели нацисти у своје сврхе а од 1944. је била бомбардована рушевина, а срушена је негде средином 1950-их. Хиршфелд је узалуд покушавао да поново успостави свој Институт у Паризу, али је умро у Француској 1935. године.

 
Ученици организације Deutsche Studentenschaft, под окриљем нацистичке партије, парадирају испред Института за сексуалну науку у Берлину, 6. маја 1933.

Шестог маја 1933. док је Хиршфелд био у Аскони, Швајцарска, Немачка студентска организација је организовала напад на Институт за сексуалну науку. Неколико дана касније, библиотека и архиве су масовно испражњене и спаљене на Опернплацу. Уништено је између 12.000 и 20.000 књига и часописа, па чак и већи број слика и сексуалних тема.[10] Такође су заплењени опсежни спискови имена и адреса особа повезаних са Институтом. Усред паљења, Јозеф Гебелс одржао је политички говор гомили од око 40.000 људи. Лидери Немачке студентске организације такође су прогласили своје Ватрене одреде. У исти мах су књиге јеврејских писаца и пацифиста попут Ериха Марије Ремарка уклоњене из локалних јавних библиотека и Универзитета Хумболт и спаљене[11].

Док су многи побегли у изгнанство, радикални активиста Адолф Бранд протестовао је пет месеци после паљења књига, али је у новембру 1933. године одустао од геј активизма.[12] Дана 28. јуна 1934. Хитлер је извршио чистку хомосексуалаца у редовима нацистичког крила СА, што је подразумевало њихово убиство у Ноћи дугих ножева. Затим су уследили строжи закони о хомосексуалности и привођење хомосексуалаца. Сматра се да су спискови адреса заплењени из Института помогли Хитлеру у овим акцијама. Много десетина хиљада ухапшених нашло се на крају у радним логорима или логорима смрти. Карл Гизе починио је самоубиство 1938. године када су Немци напали Чехословачку, а његов наследник, адвокат Карл Фajн, убијен је 1942. године током депортације.

После Другог светског рата

Статут Института је прецизирао да ће у случају распуштања, сва имовина Фондације др Магнуса Хиршфелда (која је спонзорисала Институт од 1924.) бити донирана Хумболтовом Универзитету у Берлину. Хиршфелд је такође написао лични тестамент док је био у егзилу у Паризу, остављајући преосталу имовину својим студентима и наследницима Карлу Гизеу и Ли Шиу Тонгу (Тао Ли) за наставак свог рада. Међутим, није спроведена ниједна одредба. Западнонемачки судови утврдили су да су распад Задужбине и заплена имовине од стране нациста 1934. године били легални. Западнонемачко законодавно тело такође је задржало нацистичке амандмане на параграф 175, онемогућавајући преживелим хомосексуалцима да захтевају повраћај уништеног културног центра.[13]

и Шиу Тонг је живео у Швајцарској и Сједињеним Државама до 1956, али колико је познато, није покушао да настави Хиршфелдово дело. Неке преостале фрагменте података из библиотеке касније су прикупили Вилијам Дор Лег и ONE, Inc. у САД током 1950-их.

Наставак рада

 
Споменик подигнут Магнусу Хиршфелду и његовом Институту за сексуалну науку, Тиргартен, Берлин, 2005.

Током 1973. године, нови Institut für Sexualwissenschaft је отворен у оквиру Универзитета у Франкфурту, и 1996. при Хумболтовом универзитету у Берлину.

Референце

  1. ^ Harry Oosterhuis. (Ed.) Homosexuality and Male Bonding in Pre-Nazi Germany: The Youth Movement, the Gay Movement, and Male Bonding Before Hitler's Rise: Original Transcripts from Der Eigene, the First Gay Journal in the World. (1991).
  2. ^ „Institute of Sexology”. qualiafolk.com. Qualia Folk. 8. 12. 2011. Архивирано из оригинала 18. 1. 2015. г. Приступљено 19. 09. 2020. 
  3. ^ In Memory of Arthur Kronfeld)
  4. ^ Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent, Dan Healey, 2001, pp.132-133
  5. ^ The Times, League For Sexual Reform International Congress Opened, 9 September 1929;
  6. ^ Ekins R., King D. (2001) Pioneers of Transgendering: The Popular Sexology of David O. Cauldwell. IJT 5,2 (text online Архивирано 2006-04-28 на сајту Wayback Machine)
  7. ^ Beachy, Robert (2015). Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity (на језику: енглески). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 0307473139. 
  8. ^ „Between World Wars, Gay Culture Flourished In Berlin”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-09-13. 
  9. ^ „The Nazis tolerated gays. Then everything changed”. Haaretz.com (на језику: енглески). Приступљено 19. 09. 2020. 
  10. ^ Evans, Richard J. (2004). The coming of the Third Reich (1st American изд.). New York: Penguin Press. ISBN 1-59420-004-1. OCLC 53186626. 
  11. ^ Leonidas Hill (2001). "The Nazi Attack on 'Un-German' Literature, 1933-1945" IN: The Holocaust and the Book: Destruction and Preservation.
  12. ^ „WashingtonPost.com: Queer Science: The Use and Abuse of Research into Homosexuality”. www.washingtonpost.com. Приступљено 19. 09. 2020. 
  13. ^ James D. Steakley. The Early Homosexual Emancipation Movement in Germany. (1975).

Литература

  • John Lauritsen and David Thorstad. The Early Homosexual Rights Movement, 1864-1935. (Second Edition revised)
  • Günter Grau (ed.). Hidden Holocaust? Gay and lesbian persecution in Germany 1933-45. (1995).
  • Charlotte Wolff. Magnus Hirschfeld: A Portrait of a Pioneer in Sexology. (1986).
  • James D. Steakley. "Anniversary of a Book Burning". The Advocate (Los Angeles), 9 June 1983. Pages 18–19, 57.
  • Mark Blasius & Shane Phelan. (Eds.) We Are Everywhere: A Historical Source Book of Gay and Lesbian Politics (See the chapter: "The Emergence of a Gay and Lesbian Political Culture in Germany" by James D. Steakley).
  • Beachy, Robert. Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity. (2014)

Филм

  • Rosa von Praunheim (режија) The Einstein of Sex (Немачка, 2001). (Биографска драма о Магнусу Хиршфелду)

Спољашње везе