Мика Хекинен — разлика између измена

И у 1999. Мекларен је ушао са далеко најбржим болидом. На квалификацијама за Аустралије, Хакинен је освојио пол позицију, са пола секунде предности испред тимског колеге Култарда и чак 1.3 секунде испред трећепласираног Михаела Шумахера. Међутим, оба Мекларенова возача су, иако далеко најбржи, одустала у трци због кварова, па је своју прву победу у каријери забележио други возач Ферарија, Еди Ирвајн. Након победе са пол позиције у Бразилу, Хакинен је убедљиво водио у Сан Марину, све док у 17. кругу није направио возачку грешку, ударио у зид и одустао, што га је коштало 10 сигурних бодова. Хакинен је још једном освојио пол позицију у Монаку, али ни ову није успео да претвори у победу услед лошег старта, на стази на којој је претицање практично немогуће, па је трку завршио на трећем месту, иза Шумахера и Ирвајна. Изненађујуће, после четири трке Михаел Шумахер је имао велику предност у односу на Хакинена, 26 бодова наспрам 14. Потом су уследиле две победе, у Шпанији и Канади, а с обзиром на то да је у Канади Шумахер направио грешку и ударио у чувени "зид шампиона" на стази Жил Вилнев, ове две победе су довеле Хакинена до првог места у шампионату. На кишној ВН Француске, победио је Хајнц Харалд Френцен из Џордана, а Хакинен завршио да другом месту, три позиције испред Шумахера, чиме је увећао предност на 8 бодова. Хакинен је услед проблема са точком одустао на ВН Британије, али је на тој трци Михаел Шумахер доживео тежак удес и поломио ногу. С обзиром на то да се није знало да ли ће Шумахер уопште успети да се врати до краја сезоне, изгледало је да је друга узастопна титула за Хакинена извесна. Међутим, испоставило се да је шампионат био далеко од одлученог. Ферари је све снаге усмерио у подршку до тада другом возачу [[Еди Ирвајн|Едију Ирвајну]], који је одлично искористио судар два Мекларенова возача у Аустрији и победио на тој трци (Мекларенови возачи нису одустали, али је Хакинен морао да мења предње крило, након чега је морао да се пробија са 22. места, и на крају завршио трку на трећем, а Култард на другом). Ирвајн је победио и на ВН Немачке, док је Хакинен одустао услед пуцања гуме док је водио у трци, па се тако Ирвајн неочекивано нашао на првом месту у шампионату возача - имао је три победе, као и Хакинен, али и више подијума и завршавања у бодовима, тако да је после Немачке Ирвајн имао 52 бода, а Хакинен 44, јер је на три последње трке освојио само четири бода, а Ирвајн 26. Убедљивом победом, још једном са пол позиције, Хакинен смањује предност Ирвајна, а потом ВН Белгије завршава на другом месту, иза Култарда, а с обзиром на то да је Ирвајн завршио трећи у Мађарској и четврти у Белгији, па је Хакинен вратио вођство у шампионату, које је износило само један бод. Сезона је било потпуно неизвесна до краја - лидер у шампионату се мењао после сваке трке, а Хакинен је на ВН Италије направио скупу грешку, попут оне из Сан Марина, па је још једном изгубио десет сигурних бодова. На претпоследњој трци сезоне вратио се Михаел Шумахер, овога пута у изненађујућој улози возача број два, јер је Ирвајн имао само два бода мање од Хакинена, а Ферари очајнички чекао своју прву титулу у шампионату после још од 1979. ВН Малезије, која се возила по први пут, обиловала је контроверзама - Шумахер је освојио пол позицију, а потом пропустио Ирвајна на прво место четири круга пре краја, па је Британац забележио четврту победу у сезони и имао четири бода више од Хакинена, који је завршио на трећем месту. Након трке, стјуарти су дисквалификовали оба возача Ферарија због илегалног дизајна бочних плоча на болиду, што је значило да је Хакинен по други пут постао шампион. Ипак, Ферари се жалио на ову одлуку [[ФИА|ФИА-и]], која је проценила да су овакве бочне плоче ипак легалне, па је оригинални поредак у трци, Ирвајн-Шумахер-Хакинен, враћен на снагу, што је значило да Хакинен дефинитивно пред последњу трку у Јапану заостаје за Ирвајном четири бода. Хакинену је победа гарантовала чак и ако Ирвајн буде други - обојица би имала по 76 бодова, а Хакинен би постао шампион због једне победе више. На последњој трци сезоне, пол позицију је још једном освојио Шумахер, али је Хакинен сјајним стартом преузео вођство у првој кривини, које није испуштао до краја трке - победио је пети пут у сезони и освојио своју другу титулу, са 76 бодова, два више од Ирвајна, који је трку завршио на трећем месту. Ипак, Ферари је успео да надмаши Мекларен у конкуренцији конструктора и освојио прву титулу у овој конкуренцији после 17 година. Хакинен је те сезоне освојио чак 11 пол позиција од укупно 16 трка, а занимиљиво је да је само три успео да претвори у победу.

 

 

Године 2001, je била, испоставиће се, последња сезона у Ф1 каријери Мике Хакинена. Ферари је постао бржи од Мекларена, а Хакинен чини се, изгубио мотивацију за такмичењем - све чешће је почело да се прича да ће се Финац или повући, или узети сезону паузе. Култард је успевао да у првих шест трка држи корак са изузетно брзим Фераријем, забележивши победе у Бразилу и Аустрији, и и освојивши још три подијума, па је после Аустрије, шесте трке у сезони, заостајао четири бода за Шумахером. С друге стране, Хакиненова сезона је за његове стандарде била права катастрофа - освојио је само четири бода у првих шест трка, уз несрећно изгубљену трку у Шпанији, где је водио до последњег круга, када му је отказао мотор. Након Монака, где је Култард освојио пол позицију, али му се угасио мотор на старту, па је морао да уместо са првог места крене са последњег, сезона је и за њега кренула низбрдо. Хакинен је до краја сезоне ипак успео да забележи две победе, у Британији и САД, а на подијуму је био још само једном, када је освојио треће место у Канади. Гласине о повлачењу су се обистиниле у септембру - Хакинен је објавио да неће возити у Формули 1 у сезони 2002, али да планира свој повратак у сезони 2003.<ref>https://www.independent.co.uk/sport/motor-racing/raikkonen-steps-in-as-hakkinen-takes-sabbatical-9131447.html</ref> На крају је сезону завршио са 37 бодова, на петом месту у шампионату возача, 28 мање од тимског колеге Култарда. Каријеру је окончао четвртим местом на ВН Јапана.