Вук Стефановић Караџић — разлика између измена

м
== Вуковa cмрт, oпeлo и сахранa ==
 
Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, "у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима".<ref>"Застава", Нови Сад 1897. године</ref> „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, [[Љубомир Стојановић]], није имао при руци ниједно сведочанство сaвременика о Вуковој смрти, [[Андра Гавриловић]] је скренуо пажњу на два чланка [[Александaр Сандић|Александра Сандића]] у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро".<ref> Боривоје Маринковић: Гуслар Саво Матов Мартиновић о Вуковој смрти Cтp. 243,ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ 1956.Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-19-godina-19561.pdf</ref>
„Када је умро — 26 јануара 1864 године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, [[Вук Врчевић]] писао је одмах [[Мина Караџић|Мини]]: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовам гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф [[Александар Сандић]] и пет медицинара: [[Ђура Бастић]], [[Иса Стојшић]], [[Александар (Шаца) Степановић]], [[Милан Јовановић (Морски)]] и ја. На опелу одржао је дугачки говор [[Александар Сандић]], дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, [[Владан Ђорђевић]]".<ref> Сандић Александар: Д-р Вук Стефановић Караџић, Глас народа, Нови Сад 1874, бр. 6, 43—44; Исти: 26 јануара 1864: Помен Вуку Стеф. Караџићу, Јавор, Нови Сад, 1884, бр. 6, 161—166, Беседа на опелу Д-р. Вука Стеф. Караџића, Беч 1864. године, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ 1956, Cтp. 243 - 257. Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-19-godina-19561.pdf</ref> Говор му је том приликом одржао архимандрит [[Герасим Петрановић]].<ref>{{cite news |last=Митрић |first=Владимир |title=Говор са сахране Вука Караџића |url=http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:816957-GOVOR-SA-SAHRANE-VUKA-KARADzICA-Samo-Gospod-za-Srbe-ucinio-vise-od-njega |accessdate=8. 9. 2019 |work=Вечерње новости |date=8. 9. 2019.}}</ref> Посмртни остаци пренесени су у Београд [[12. октобар|12. октобра]] [[1897]]. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града [[Загреб]]а.{{sfn|Кецмановић|1956|p=22}}
 
== Вуков рад ==