Корисник:Neboysha87/Интернационализација Дунава — разлика између измена
Направљено превођењем странице „Internationalization of the Danube River” |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 14. октобар 2020. у 19:18
Интернационализација реке Дунав је процес, најчешће вођен од стране дипломата, којим су настојали да омогуће несметан проток трговине овом реком. [1]
Ривалство великих сила - посебно Велике Британије и Русије - ометало је такву сарадњу, али 1856. године, на крају Кримског рата, и коначно је одлучено да се оснује међународна организација у којој би сви могли радити заједно у име Дунава. [1]
Британско и руско ривалство
Године 1616. у Београду је потписан Аустро-турски уговор којим су Аустријанци добили право пловидбе средњим и доњим Дунавом, у то време под контролом Османског царства. Према уговору из Кучука из 1774. године, окончавши рат између Русије и Турске, Русији је било дозвољено да користи доњи Дунав. [2]
Једренски мир о окончању руско-турског рата (1828–29) који је потписан 14. септембра 1829. између Русије и Османског царства пружио је правну основу за повлачење свих страних бродова из делте реке Дунав. То је Русији дало право да успостави карантинске станице на Сулинском каналу (једина која је у ствари пловна), а седам година касније то је искористила. Британска трговина је започела 1834. године. 7. фебруара 1836. Русија је објавила декрет да ће се сви бродови везани за Дунав зауставити и одвести у руску луку Одесу на карантенску инспекцију. [3] :38–39
До 1836. године ствари су дошле до тачке у којој је Дом заједнице расправљао о тој теми. П. Стеварт је 20. априла рекао својим другарима:
Британско предузеће пронашло је пут до ових [подунавских] провинција; и већ је љубоморна моћ Русије напала да омете њен успех. . . . 1836. године имаће 5.000 тона [у трговини] и више, ако Русија буде волела да дозволи нашим поданицима да остварују своје праведно и законито право. Али . . . она се већ умешала и ствар се мора одмах и одмах довести до питања. . . . Русија се усудила да понуди увреду Енглеској полажући руке на британске бродове и захтевајући данак на ушћу Дунава. . . . не може бити сумње, али да је одлучност Русије да у потпуности затвори Дунав и тако заустави растућу трговину са кнежевинама. [3] :627
1840. Русија се сложила с споразумом потписаним са Аустријом у Санкт Петербургу да се канал Сулина одржи отворен; у ту сврху би било дозвољено опорезивање бродова који уђу у реку. [1] :6 Руси су довели две машине за багере. Један енглески рачун рекао је да су "радили ручни рад један дан и затим га заувек оставили". [4] :148 Други рачун, написан у исто време, имао је другу верзију: Аутор је тврдио да су Турци (пријатељски према Енглеској у то време) :6 држали канал чистим
једноставном сврхом да се захтева да свако пловило извлачи за собом гвоздене грабуље; ово је било довољно за мешање блата и однела га је струја велике реке. Московска измишљотина одбацила је ову методу само као достојну турског варварства и повремено је пролазила кроз употребу машине за парно багерирање [5]
[[Категорија:Дунав]]
- ^ а б в George L. Garrigues, The European Commission of the Danube: An Historical Survey, Division of Social Sciences, College of Letters and Science, University of California, Riverside, 1957
- ^ "Danube River." Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 26 June 2009
- ^ а б "The Reopening of the Danube," Dublin University Magazine. XLIV (November 1854), p. 632, and Edward D. Krehbiel, "European Commission of the Danube: An Experiment of International Administration", Political Science Quarterly, XXXIII (March 1918)
- ^ "Occupation of Sulina by Russia," New Monthly Magazine, IX (February 1851)
- ^ "Etchings from the Euxine, II, The Danube and the Crimea," Fraser's Magazine, L (September 1854, p. 296)