Hitna medicinska pomoć — разлика између измена

(→‎Istorija: dopuna)
Vavilonci su u svojoj zajedniici imali običaj da povređenog donesu na neko javno mesto, gde ga je svako mogao videti i pregledati. Svrha tog postupka bila je da se među prisutnima pronađe neko ko može da povređenom pomogne.
 
Natpisi na egipatskim grobnicama govore o primeni udlaga kod prelomljenih udova, lečenju rana, lomova i povreda glave.
 
Posebna potreba za organizacije zbrinjavanja i lečenja povređenih i naglo obolelih na mestu gde ih je povreda ili bolest zatekla ukazala se u velikim ratovima tokom srednjeg veka. Ipak razvoj hitne medicinska pomoć nije tekao zajeno sa razvojem medicine uopšte.
O urgentnoj medicini kao zasebnoj specijalizaciji počelo se razmišljati početkom šezdesetih godina. U tom periodu nastale su prvo udruženje lekara koji se bave isključivo urgentnom medicinom ''(American College of Emergency Physicians)''.
 
U Beogradu je između dva svetska rata radila Stanica za spasavanje sa telefonskim brojem 23456, u kojoj su radili reonski lekari. Usluge ove stanice siromašni građani nisu plaćali, dok su imućniji građani usluge plaćali 40 dinara preko dana a 50 dinara noću. Lekar stanice je morao doći na lice mesta "najdalje za jedan sat".<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/vreme/1936/09/14?pageIndex=00006 "Vreme", 14. sept. 1936]</ref> U oktobru 1937. otvorena je sanitetska auto-stanica za prevoz bolesnika i ranjenika, broj telefona 24-479. Takve auto-stanice su osnovane i u Sarajevu, Splitu, Nišu i Novom Sadu.<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1937/10/21?pageIndex=00007 "Politika", 21. okt. 1937]</ref>
 
Na prostoru bivše Jugoslaviji 1979. godine, u SR Bosni i Hercegovini, prvi put je osnovana Katedra za urgentnu medicinu u Sarajevu i u okviru nje uvedena posebna disciplina – specijalizacija urgentne medicine. Znatno kasnije (1992) osnovana je Katedra za urgentnu medicinu u Beogradu, čiji je prvi načelnik bio prof Vujčić.