Ђурађ Кастриот Скендербег — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
мања измјена |
||
Ред 27:
'''Ђурађ Кастриот''' ({{јез-алб|Gjergj Kastrioti}}; [[Сина]], [[6. мај]] [[1405]] — [[Љеш]], [[17. јануар]] [[1468]]), познатији као '''Скендербег''' ({{јез-алб|Skënderbej/Skënderbeu}} од. {{јез-тур|İskender Bey}}), био је [[Срби|српски]] борац против [[Османско царство|османских]] освајача и [[исламизација|исламизације]], којег су [[Албанци]] присвојили као свог [[нација|националног]] хероја.
Према Гибону,{{sfn|Gibbon|1788||loc=Део о Скендербегу}} Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из [[Зета у доба Немањића|Зете]]. Скендербегов деда, Павле Кастриотић, доселио се у [[Јањина|Јањину]] у [[Епир]]у као [[Српско царство|српски]] [[кефалија]]. Скендербегов отац, [[Иван I Кастриот|Иван Кастриот]], био је кнез Епира, који је држао [[Област Мат|Мат]], [[Област Кроја|Кроју]], [[Област Мирдита|Мирдиту]] и [[Област Дибер|Дибер]].{{sfn|Jacques|1994|p=179}} Његова мајка, [[Војислава Кастриот|Војислава]], била је принцеза такође српског порекла{{sfn|Barleti|1508|p=}} , ћерка [[Гргур Бранковић (вишезначна одредница)|Гргура Бранковића]] и унука чувеног српског витеза [[Вук Бранковић|Вука Бранковића]]. Неке мање поуздане анализе стављају је у породицу Трибалда{{sfn|Paganel|1855|p=}}, пореклом из [[Стара Србија|Старе Србије]]. Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима [[Бајазит I|Бајазита I]], међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране [[Љешка лига|Љешке лиге]]. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Крајем [[19. век]]а [[албански национализам|албански националисти]] су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са [[албанизација|албанизацијом]] Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу [[Млетачка република|Венецији]], није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут [[Срби|Срба]] (Словена), [[Албанци|Албанаца]], [[Грци|Грка]] и [[Цинцари|Цинцара]] (Влаха).{{sfn|Schmitt|2012|p=55|loc=<!-- Skanderbeg führte keinen allgemeinalbanischen Aufstand an, da der Süden Albaniens, dessen Erhebung die Osmanen 1436 unterdrückt hatten, weitgehend ruhig blieb. Ebenso wenig schlossen sich ihm die osmanischen Städte des Südens und die venezianischen Städte des Nordens an. Skanderbeg erhielt Unterstützung von den Verlierern der osmanischen Eroberung, großen Familien, die ihr Land wiedergewinnen, Bergbewohnern, die dem Sultan keine Steuern zahlen und keine osmanischen Richter hin— nehmen wollten; --> in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.}} Османски војници против којих су се борили нису били [[Турци]] из [[Анадолија|Анадолије]], већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
| |||