|
Канонизација се поима декларативно — као велика објава званичног прихватања већ постојећег факта, и конститутивно - као стварање новога факта који раније није постојао. Нема специјалних правила и журбе за канонизацију. Услови канонизације су:
* Припадност Цркви.
* Духовност тј савршен моралан живот.
* Појава божански натприродног током живота.
* Начин и разлог [[Мученик|мучеништва]].
* Појава божански натприродног по [[Смрт|упокојењу]].
* Јављање чудом (према верском схватању појава коју је Бог изазвао на натприродни начин као израз своје свемогућности без обзира на природне законе тј божија интервенција при којој су уобичајени закони природе надјачани, спречени или промењени).
* Осведочена чуда на пример да се неко спасио из тешке несреће после молитве канонизованом свецу и најмање 3 осведочена исцељења болесних верника после молитвe над нетрулежним [[Мошти|моштима]] или деловима тела и „додирним реликвијама“, односно предметима са којима је светитељ дошао у додир или наводно дошао у додир, као нпр. делови одеће и вериге (код мученика).
* [[Култ]] у народу.
* Допринос [[Православље|вери]].
У [[Католичка црква|Католичкој цркви]], [[беатификација]] претходи канонизацији.
Kако би контролисала култ светаца, Католичка црква је од 10. века развијала формалну процедуру. Да би био проглашен свецем у католичкој цркви, човек је морао да води узоран живот у хришћанском смислу и изазвао најмање два чуда.
Једно чудо је потребно да би неко био примљен у круг Блажених. Читав процес може почети најраније пет година после смрти, у изузетним случајевима и раније.
Друго чудо је потребно да би Блажени био проглашен Свецем. Код мученика који су убијени због "верске мржње", није потребан посебан доказ о изазваном чуду после смрти.
Блажени имају локални карактер и поштују се у одређеној црквеној заједници, док су свеци поштовани широм света. У процесу проглашавања свеца су укључени и адвокати, судије и вештаци, а коначну одлуку доноси папа.
== Референце ==
| 