Благоје Нешковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 97:
Након немачког напада на Совјетски Савез, јуна 1941. образован је нови Секретаријaт Покрајинског комитета КПЈ за Србију у који су ушли Александар Ранковић, Спасенија Бабовић и Благоје Нешковић. Том приликом одређени чланови Покрајинског комитета су слати на терен како би партијским организацијама помогли око покретања оружане борбе. Одмах се почело и са акцијама у окупираном Београду. Најпре су исписиване пароле, растурани леци, као и паљена непријатељска штампа, како би се спречила окупаторска пропаганда. У време Нешковићевог повратка из Загреба, августа 1941. почетне акције у Београду прерасле су крупније диверзије и саботаже. Још од напада на СССР, окупатор и квислиншки апарат почели су отворени прогон и хапшење свих лица који су били означени као комунисти, њихови симпатизери и уопште антифашисти. Због честих немачких рација, као и потера Специјалне полиције, чији су се агенти колима возили градом и насумично хапсили људе, које су на улици препознавали као комунисте (углавном оне које су хапсили пре рата), Нешковић је живео илегално. Поучен искуством Александра Ранковића, који је у току јула био ухапшен, а потом ослобођен из руку окупатора, стално је носио пиштољ са собом и био спреман, уколико се нађе у опасности, да пружи отпор. Становао је у стану у Шуматовачкој улици на Чубури, а везу са Ранковићем и Титом обављао је преко специјалних курира.{{sfn|Мирковић|2016|pp=}}
[[Датотека:Plakat Srbija se umirit nemoze.jpg|270px|мини|
За потребе Комунистичке партије, Нешковић је одржавао везу са представницима грађанских политичких партија — Драгољубом Јовановићем, Душаном Богдановићем, Небојшом Малетићем, Синишом Станковићем и др. Када је у току лета 1941. дошло до првих контаката између комуниста и представника војночетничких одреда Драже Михаиловића, у Београду су почетком септембра организовани преговори на којима су са партизанске стране, поред Нешковића, учествовали Ђуро Стругар и Војин Николић Студент, а са четничке мајор Велимир Пилетић и још двојица неименових представника. Током преговора четници су захтевали да партизани обуставе своје акције што њихови представници нису могли да прихвате. Како ово није био услов за даљу сарадњу, преговори су касније настављени на терену, посебно након изласка руководства КПЈ на терен западне Србије, где су се одиграла и два састанка између Драже и Тита. Поред сусрета са представницима четника Драже Михаиловића, Нешковић је заједно са Ђуром Стругаром и Ненадом Парентом, на Букуљи имао сусрет са представницима четника Косте Пећанца, коме је присуствовао и генерал Љуба Новаковић. Током ових разговора исказано је опште неповерење између два покрета, па они касније нису обнављани. Све чешће и крупније саботаже и диверзије, које су изводили београдски илегалци, условиле су и чешће репресалије окупаторске и квислиншке полиције оличене у честим блокирањима и претресима читавих квартова, током којих су вршена хапшења свих сумњивих лица. Овакво стање постало је све опасније за даљи илегални боравак истакнутих функционер КПЈ у Београду. Како је у међувремену на територији западне Србије формирана слободна територија, под контролом партизана, одлучено је да чланови Политбироа ЦК КПЈ и Главни штаб НОПОЈ напусте Београд и пређу на терен. Непосредно пре њиховог одласка, половином септембра, одржан је састанак Полибироа ЦК КПЈ на коме је одлучено да Благоје Ненковић од Ранковића преузме функцију секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију и да уђе у чланство Централног комитета КПЈ. Такође, у чланство Покрајинског комитета су укључени Милош Матијевић Мрша и Вукица Митровић, а за секретара Месног комитета КПЈ за Београд је именован Ђуро Стругар.{{sfn|Мирковић|2016|pp=}}
=== Послератна политичка каријера ===
| |||