Петар Кочић — разлика између измена

[[Датотека:Wien10Universität9.JPG|мини|десно|320п|Кочић је дипломирао на [[Универзитет у Бечу|Универзитету у Бечу]].]]

 

 

Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису ''[[Нова искра]]'' за фебруар 1901, а потом и приповетку „[[Ђурини записи]]” у ''[[Босанска вила|Босанској вили]]'' исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је [[Павле Лагарић]], приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. године. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у [[Кафана|кафани]] „Паулинеркоф”, где су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове [[сентименталност]]и и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру [[Модерна књижевност|модернизација]] европске књижевности.{{sfn|Лагарић|1966|pp=346-348}} Иако се тврдња о Лагарићевом утицају често проналази у литератури о Кочићу, постојали су и књижевни историчари који су те тврдње оспоравали. [[Радован Вучковић]], рецимо, сматрао је да Лагарић своју улогу, коју је описао у тексту објављеном у чланку у „[[Књижевна Крајина|Књижевној Крајини]]” из 1931, пренагласио и са њом се претерано хвалисао.{{sfn|Вучковић|1989|pp=65}} Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповедака „[[С планине и испод планине (1902)|С планине и испод планине]]”, коју је издала бечка [[Зора (издавачка кућа)|Зора]]. У њој се налазило седам приповедака: „[[Ђурини записи]]” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „[[Јаблан (приповетка)|Јаблан]]”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „[[Мргуда]]” и „[[Код Марканова точка]]”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили ''[[Српски лист]]'', ''[[Српска застава (часопис)|Српска застава]]'', ''[[Дело (часопис)|Дело]]'', ''[[Коло (часопис)|Коло]]'', ''[[Босанска вила]]'', као и ''[[Српски књижевни гласник]]'', у коме је [[Јован Скерлић]], ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: „истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита”.{{sfn|Скерлић|1964|pp=158}} Другу књигу приповедака је објавио [[1904]]. године и она је носила исти наслов као и прва, [[С планине и испод планине (1904)|С планине и испод планине]]. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је [[Ђура Јакшић|Ђури Јакшићу]]. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „[[Мрачајски прото]]” и „[[Јазавац пред судом]]”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца: „који дају лични утисак живота”, пун младости, свежине и силног осећања.{{sfn|Скерлић|1964|pp=159-162}}