Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 112:
Петар Кочић је приступио издржавању казне [[22. фебруар]]а 1908, када је, по решењу врховног суда, пресуда постала правомоћна. По тек донесеном закону од [[30. јануар]]а 1908. Кочић је добио статус {{lang|la|-{custudia honesta}-}}, тј. статус политичког затвореника. Од 22. фебруара до [[27. март]]а 1908. био је затворен у бањалучком затвору, такозваној Црној кући, где је својевремено био затворен и Кочићев отац и где је већ провео два месеца приликом истражног поступка, да би потом био премештен у [[тузла]]нски окружни затвор.{{sfn|Крушевац|1951|pp=263}} Кочић је тешко подносио тамновање у тузланском затвору, те је постајао нервозан и пркосан. Забележено је да су код њага у овим приликама знали да наступе часови клонулости и депресије, што су били први назнаци тешког душевног стања у које ће касније упасти.{{sfn|Крушевац|1951|pp=266}} Мучна расположења су била подстакнута забринутошћу због животне егзистенције његове жене и детета, здравственим проблемима који су били изазвани лошим затворским условима, али и усамљеношћу пошто је Кочић као политички затворнеик био одвојен од других осуђеника. У августу 1908. одбио је да приликом рођендана цара [[Франц Јозеф|Франца Јозефа]] поднесе молбу за [[помиловање]], али је крајем 1908. сама Земаљска влада поднела захтев за Кочићево помилововање поводом прославе шездесетогодишњице царевог ступања на престо. И Кочић и Васо Кондић су помиловани 6. децембра 1908.{{sfn|Крушевац|1951|pp=266}} Током њиховог тамновања извршена је [[Анексија Босне и Херцеговине|анексија Босне и Херцеговине Аустроугарском царству]].
Након што је пуштен из затвора, Кочић је, болестан и исцрпљен, отпутовао у свој родни крај. Због политичког деловања у периоду од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћих књижевних текстова („Чврко,” „Молитва”, „Тавновање”, „[[Кроз мећаву]]” и „Тежак”), те је сада имао прилике да се поново посвети писању. Прво се посветио етнографском проучавању његовог родног краја, односно, испитању порекла змијањског становништва. За помоћ се обратио [[Јован Цвијић|Јовану Цвијићу]], који му је послао литературу и штампано упутство о испитивању насеља, у којем је поцртао важнија места на која треба обратити пажњу.{{sfn|Крушевац|1967|pp=16}} Плод ових настојања био је етнографско-приповедни текст „Змијање”. Први одломак из „Змијања” објављен је у ''[[Српски књижевни гласник|Српском књижевном гласнику]]'' 1. септембра 1909. под насловом „Кроз Змијање”, посвећујући га Јовану Цвијићу. Остали одломци објављивани су у ''[[Српска ријеч|Српској ријечи]]'', ''[[Босанска вила|Босанској вили]]'', ''Развитку'' и поново у ''Српском књижвном гласнику''. Као целина, „Змијање” је објављено у у књизи „[[Јауци са Змијања (књига)|Јауци са Змијања]]”, четвртој и уједно последњој Кочићевој збирци. Књига је штампана у [[Загреб]]у средином фебруара 1910. и била је посвећена „драгом пријатељу Петру Лагарићу као мали видљиви знак топле захвалности коју у душу носи писац”. Поред „Змијања” у овој књизи објављени су и приповетке „Молитва”, „Вуков гај” и „Кроз мећаву”. Са циљем да
=== Посланик у Сабору (1910—1913) ===
| |||