Бугарска (тема) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene
Ред 1:
[[Датотека:Byzantine Macedonia 1045CE.svg|250px|мини|Територија теме Бугарске 1045. године]]
 
'''Тема Бугарска''' је била [[Тема (Византија)|тема]] [[Византијско царство|Византијског царства]] која је постојала у периоду од 1018. године до краја 12. века. Основана је након пада [[Самуилово царство|Самуиловог царства]]. Византијска власт над Бугарском окончана је стварањем [[Друго бугарско царство|Другог бугарског царства]] и [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 12041185. године.
 
Византијска власт над Бугарском започета је после пада [[Самуилово царство|Самуиловог царства]] и [[Константин Диоген|Диогеновог]] освајања Бугарског [[Срем|Срема]], а завршена је [[Устанак Асена и Петра|устанком Асена и Петра]] и стварањем [[Друго бугарско царство|Другог бугарског царства]].<ref>[http://www.promacedonia.org/vz2/vz2_predg.htm History of the Bulgarian state in the Middle Ages. Volume II. Bulgaria under Byzantine rule (1018-1187) by] [[Васил Златарски]]</ref>
== Настанак ==
 
Историја теме подељена је на два дела: до обнове [[Династија Комнина|династије Комнина]] (1019—1081) и након обнове (1081—1185).
 
== Историја ==
 
=== Настанак ===
{{main|Устанак комитопула}}
[[Датотека:Basilios II.jpg|200px|мини|лево|Василије Бугароубица]]
Византијско освајање [[Прво бугарско царство|Првог бугарског царства]] од Византије трајало је пола века. Последњи владар [[Прво бугарско царство|Првог бугарског царства]], [[Јован Владислав]], пао је 1018. године [[Битка код Драча (1018)|под]] зидинама Драча. Његова [[Марија (жена Јована Владислава)|удовица]] је покорно дочекала византијског цара на капијама Охрида. Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Једино је [[Сервон|намесник]] Сирмија накратко пружао отпор Византији. Власт Византијског царства поново је после више векова обухватала Балкан до Дунава.
 
Новоосвојене области подељене су на теме. Образоване су две велике теме: [[Паристрион]] (Парадухавон, са седиштем у [[Силистрија|Силистрији]]) и Бугарска (некадашња област Самуловог царства без старих бугарских територија; седиште у [[Скопље|Скопљу]]). Вероватно је постојала и [[Тема Сирмијум|тема Сирмиј]] (са центром најпре у Сирмију, а касније у Београду).
Линија 12 ⟶ 18:
Самуило је приликом стварања свог царства засновао и патријаршију у Охриду. Царство и патријаршија су тада сматрани највишим местима у хијерархији држава. Последњи патријарх Охрида био је [[Јован Охридски|Јован]] (1015-1019). Василије по реокупацији Балкана није укинуо охридску цркву већ је патријаршију спустио на ранг [[Охридска архиепископија|архиепископије]]. Нова Охридска архиепископија задржала је виши ранг од осталих византијских архиепископија. Архиепископ је био подређен цару, а не патријарху. Цар је и постављао архиепископе. Тиме је цар контролисао цркву која је окупљала највећи део Јужних Словена. Јован је остао на челу охридске цркве (до 1037). Током понтификата следећег архиепископа Лава почиње епоха постепеног, али брзог, грецизирања архиепископије. Василије је Охридској архиепископији издао три повеље. Првом је одредио које епископије улазе у њен састав. Списак је касније допуњен другим двема повељама. Јурисдикција архиепископије протезала се од Дунава до Тесалије и од планине Риле до Јадранског мора. Епископија је било 31, а српских 6 (Ниш, Браничево, Београд, Трамон , Призрен и Липљан). Касније је другом повељом цара Василија додата и епископија Рас.
 
Упркос мекој политици наметања византијске владавине над Бугарима, устанци Бугара против нове владе смењивали су се један за другим — [[Устанак Петра Дељана]], [[Устанак у Тесалији (1066)|Устанак у Тесалији]] (којим је руководио [[Никулица Делфина]]), [[Устанак Ђорђа Војтеха]], [[Устанак у Паристриону]], побуна [[Добромир|Добромира]] у Месембрији и [[Лека|Леке]] у Средецу (1079).<ref>[https://books.google.com/books?id=T91k6HAODzAC&pg=PA74 A world history of tax rebellions: an encyclopedia of tax rebels, revolts, and riots from antiquity to the present], David F. Burg, Taylor & Francis, 2004, {{ISBN|0-415-92498-7}}, pp. 74–75.</ref>
== Устанак Петра Одељана ==
 
=== Устанак Петра Одељана ===
{{main|Устанак Петра Дељана}}
[[Датотека:Bulgarian uprising of Peter Delyan (1040-1041).svg|250px|мини|Бугарска Петра Одељана]]
Линија 19 ⟶ 27:
Устанак је избио 1040. године у Београду и у области Мораве. На његово чело стао је [[Петар Одељан]] који се издавао за Самуиловог унука тј. сина [[Гаврило Радомир|Гаврила Радомира]]. За кратко време устанак је захватио Ниш и Сердику. Становништво је било незадовољно увођењем дажбина у новцу и злоупотребама чиновника. У Македонији се Одељану покушао супротставити стратег грачке теме [[Василије Синадин]], али је он током устанка свргнут и збачен са положаја. Нови [[Михаило Дермокаит|стратег]] био је озлоглашен међу локалним становништвом које се, на вест да је он унапређен у стратега Драча, дигло на устанак. Вођство је преузео Словен [[Тихомир Бугарски|Тихомир]] кога су устаници извикали за цара. Устанак је сада имао двојицу вођа. Одељан је освојио Драч, нападао Солун и продирао у Грчку. На једном састанку Одељан је дигао устанике против Тихомира који је каменован. Одељан је постао једини вођа устанка, али само накратко. Почетком септембра 1040. године устанку се прикључио син Јована Владислава, [[Алусијан]], дотадашњи намесник у Јерменији. Као Самуилов потомак, Алусијан је добио положај Одељановог савладара. После неуспеле [[Друга битка код Солуна (1040)|опсаде Солуна]] мучки је ослепео Одељана и прибегао Византинцима. Устанак је после тога брзо угушен.
 
=== Устанак Ђорђа Војтеха ===
{{main|Устанак Ђорђа Војтеха}}
[[Датотека:Bulgaria under Bizantine rule.png|250px|мини|лево|Бугарска под влашћу Византије]]
Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета [[Нићифорица|Нићифорице]]. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни [[Јован Скилица|Скиличин]] настављач. Устаници су за вођу изабрали [[Михаило Војислављевић|Михаиловог]] сина [[Константин Бодин|Константина Бодина]] јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом [[војвода Петрило|Петрилом]] у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и [[Ђорђе Војтех|Ђорђа Војтеха]] из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир Светог Сергија одакле је пребачен у [[Антиохија|Антиохију]]. Михаило га је ослободио потплативши [[Млетачка република|млетачке]] трговце. Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Византијом.
 
=== Бугарска у 12. веку ===
По доласку Комнина на власт, бугарски устанци су се стишали. Разлог за то је интеграција старе бугарске аристократије у владавину царства, што се може судити према списима [[Ана Комнина|Ане Комнене]] о њеној баки [[Марија Бугарска|Марији Бугарској]] у [[Алексијада|''Алексијади'']].
 
Крајем 11. века Бугарска је постала поприште сукоба између Византијског царства са једне и Нормана са друге стране. [[Роберт Гвискар]]д је пустошио византијске области на Балкану све до своје смрти 1085. године. Његов син, [[Боемунд Тарентски]], такође води ратове против цара [[Алексије I Комнин|Алексија Комнина]]. Крсташи [[Први крсташки рат|Првог]] (1096-97) и [[Други крсташки рат|Другог]] (1146-47) крсташког рата пустоше Бугарску. Најпогубнији су били походи [[Печенези|Печенега]] и [[Кумани|Кумана]]. [[Нормани]] 1185. године поново [[опсада Драча (1185)|опседају Драч]]. Коначно, у [[Устанак Асена и Петра|устанку]] [[Јован Асен I|Јована Асена]] и [[Петар IV|Петра IV]] створено је [[Друго бугарско царство]], а [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 1204. године окончана је византијска власт у Бугарској.