Доминикански самостан Светог Крижа на Чиову — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
* стогодисњи рате (1337 -1453.) између Француске и Енглеске који је економски осиромађио и бројчано опустођио најнапредније и најбројније самостане и провинције;
* именовање најспособијих редовника бискупима или њихово узимање у црквену службу итд.
▲* Почевод од краја 14. века, ред је постепено надокнађивао велике бројчане губитке и поновно ухватио корак развоја на разним подручјима. Вођен снажним деловањима генерала (врховног старешине) реда Рајмунда из Капуе(1380 -1399), који је дошао до идеје да у свакој провинцији реда оснује барем по један самостан примарног редовничког деловања у којима би редовници живели по првобитној замисли, он је тим повратио основну идеју оснивача реда и тако повратио некадашњи углед и бројност доминиканаца.
На појаву доминиканаца у Далмацији утицала је редовничка реформа из Венеције, која се брзо проширила како због географских близина тако и због тога што се Далмација од 1409. године нашла у саставу Млетачке Републике. Захваљујући Николи Милиновићу из Трогира, који је у родном граду ушао у доминикански ред. Старешине су га, захваљујући помоћи трогирске градске општине од 50 лира, послале на студије у Италију. По завршеном школовању, код њега се јавиала жеља да редовнички живот пренесе и у властиту редовничку покрајину. У договору с трогирским градским властима, на севеној страни острва Чиова, на месту званом Зизмана Гнивиза, од млетачке владе затражио је комад пустог, неплодног и ненастањеног земљиста дужине 15 и ширине 10 трогирских вретена, како би на њему основао један самостан строгог редовачког опслуживања. Његова молба је ускоро била повољно решена, па је дужд Францеско Фосцари (1423-1457) 7. маја 1432. издао одобрење у облику повеље упућене
Недалеко од самостана средином 15. века накнадно су изграђене куће засеока Арбанија, чији су становници, који су обрађивали самостанске поседе. За ове мештане тврди се да су пореклом Албанци, који су ратовали за Мелетачку републику. ▼
трогирском кнезу Мадалену Контарену и трогирској власти.
Пошто је за оснивање самостана било неопходно одобрење Папа Милиновић је и то издејствовао, па је Папа посебном булом овластио трогирског бискупа доминиканца Тому Паруту Томасинија да дозволи оснивање самостана на Чиову, што је он и учинио, и 22. јуна 1432. године дао Милиновићу сва потребна овлашћења за градњу новог самостана.<ref>Archivum Secretum Vaticanum, Registra Suplicum, 277, ff. 292v-293r. </ref><ref>Gargan, Lo studio teologico e la biblioteca dei domenicani a Padova nel Tre e Quattrocento, Pa dova, Edit- rice, Antenora, 1971., str. 53-54</ref><ref>Eubel Hierarchia catholica medii aedi editiv altera. Monasterii 1913., str. 74, 404, 490, 509.</ref>
Борећи се на страни ускока, поданика аустријског цара и хрватског краља, мештани Чиова у самостану су 1596. године крили оружје, јер су против воље млетачких власти учествовали у ослобађању Клиса, тада у турским рукама.▼
Градња цркве и самостана одмах је почела 1432. године, али због недостатка материјалих средстава није напредовала довољно брзо. Незна колико је градња трајала, али се претоставља да је самостан завршен до средине 15. века, што индиректно потврђује један документ млетачке владе издан 1458. године чиовским фратрима у коме се изричито спомињу њихова црква и самостан као већ саграђени.<ref>AGOP XIV liber HHH, f. 181. Usp. bilj. 27.</ref> Црква и смостан посвећени су Светом Крижу чија је чудотворна моћ била веома поштована у Далмацији. Самостан је имао 20 редовника.<ref>Registrum Provinciae Dalmatiae, vol. II. (1769.-1850.), str. 386: rukopis u Arhi- vu Hrvatske dominikanske provincije u Zagrebu.</ref>
▲Недалеко од самостана средином 15. века накнадно су изграђене куће засеока Арбанија, чији су становници,
млеко
Оснивач и први старешина чиовског самостана и цркве Николе Милиновића умро је 11. јула 1451. године и по властитој жељи сахрањен је на властитој зељи, испод ногу браће на отвореном простору испред цркава.
До почетка 18. века број фратара у самостану са око 15 до 20 особа постепено се смањива, и пратио је пад бројног стања у провинцији Далмацији, до 1807. године. У француским окупацијама спао је на
свега два редовника. Тако је остало и у следећих десетак година. За разлику од других од многих других самостана - овај самостан није национализиран или насилно укинут од власти, него се као редовничка заједница једноставно угасио на природан начин због мањка редовника.
На даљу судбину чиовско самостана утицала је одлука провинђала Дубровчанина Рајмунда Гуцетијаа од 5. јула 1851. да је младе редовнике боље слати у Италији где за њихово васпитање и школовање постоје бољи услови него на Чиову. Био је то смртни ударац чиовском самостану, који је званично престао са радом 1852. године.<ref>Stjepan Krasić, DOMINIKANSKI SAMOSTAN SV. KRIZA NA OTOKU ČiOVU
(1432.-1852.) UDK 726.7:271.2(497.13){22 Ciovo) 1432/1852 Izvomi znanstveni rad Pontificia Università S. Tommaso, Rim</ref>
▲
==Самостански комплекс ==
| |||