Кавкаска Албанија — разлика између измена

У предисламско доба, Кавкаска Албанија / Аран био је шири концепт од концепта исламског Арана. Древни Аран је покривао цело источно Закавказје, које је обухватало већи део територије данашње Азербејџанске Републике и део територије Дагестана. Међутим, у постисламско доба географски појам Аран се сводио на територију између река Куре и Аракса.<ref name="веза5" />

Древна кавкаска Албанија лежала је на југоисточном делу планина Великог Кавказа. На западу га је ограничавала Кавкаска Иберија (данашња Грузија), северно Сарматија, источно Каспијско море и западно уз реку Куру<ref name="веза16">Anon. Armenian "Geography" («Աշխարհացոյց»), Sec. IV, Asia, The lands of Greater Asia</ref> провинције Артсах и Утик у Јерменији. Ове границе, међутим, вероватно никада нису биле статичне - понекад је територија Кавкаске Албаније обухватала копно западно од реке Куре.<ref name="веза17">Balayan, Vahram (2005). Zovig Balian, Gayane Hairapetyan (ed.). Artsakh History. Yerevan, Armenia: Scientific Council of the Institute of History of the National Academy of Sciences of the Republic of Armenia. pp. 55–56. ISBN 99930-2-078-8.</ref>

Албанија или Аран у исламско доба био је троугао земље, низије на истоку и планине на западу, настале спајањем река Куре и Араса,<ref name="веза5" /><ref name="веза18">C. J. F. Dowsett. "The Albanian Chronicle of Mxit'ar Goš", Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London, Vol. 21, No. 1/3. (1958) p. 475: "In Albania, Xacen, part of the old province of Arcax, had preserved its independence, and we know that it was partly at the request of one of its rulers, Prince Vaxtang, that Mxit'ar composed his lawbook."</ref> Миљска равница и делови Муганске равнице, и у предисламско доба, приближно је одговарала територији данашње Републике Азербејџан.

Окрузи Албаније били су:<ref name="веза19">Robert H. Hewsen, Armenia: A Historical Atlas. Chicago: University of Chicago Press, 2001, pp. 40-41. ISBN 978-0-226-33228-4</ref>

Главни град краљевине током антике била је Кабала (Габала; Капалак).<ref name="веза20">Strabo had no knowledge of any city in Albania, although in the 1st century AD Pliny mentions the initial capital of the kingdom - Qabala. The name of the city has been pronounced in many different ways including Gabala, Kabalaka, Shabala, and Tabala.</ref>

Првобитна територија Албаније била је приближно 23.000 км².<ref name="веза21">(in Armenian) Yeremyan, Suren T. «Հայաստանը ըստ «Աշխարհացույցի» (Armenia According to the "Ashkharhatsuyts"). Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1963, p. 34.</ref> После 387. године нове ере, територија Кавкаске Албаније, коју научници понекад називају „Великом Албанијом“ ,<ref name="веза19" /> порасла је на око 45 000 км².<ref name="веза21" /> У 5. веку главни град је пренесен у Партав у Утику, за који се извештава да га је средином 5. века изградио албански краљ Ваче II ,<ref name="веза22">(Minorsky, Vladimir. A History of Sharvan and Darband in the 10th-11th Centuries. Cambridge, 1958.</ref> али према речима М. Л. Чаумонт-а, постојао је раније као јерменски град.<ref name="веза23">Chaumont, M. L. "Albania". Encyclopædia Iranica. Archived from the original on 2007-03-10.</ref>

У средњовековној хроници „Аџајиб ад Дунија“, коју је у 13. веку написао непознати аутор, наводи се да је Аран био 30 фарсаха (200 км) у ширину и 40 фарсаха (270 км) у дужину. Сва десна обала реке Куре док се није спојила са Арасом приписана је Арану (лева обала Куре била је позната као Ширван). Границе Арана су се током историје померале, понекад обухватајући читаву територију данашње Републике Азербејџан, а понекад само делове Јужног Кавказа. У неким случајевима Аран је био део Јерменије.<ref name="веза24">Abi Ali Ahmad ibn Umar ibn Rustah, al-A'laq Al-Nafisah, Tab'ah 1,Bayrut : Dar al-Kutub al-ʻIlmiyah, 1998, pg 96-98.</ref>

Након што су се кавкаски Албанци христијанизовани у 4. веку, делове становништва асимилирали су Јермени (који су доминирали у провинцијама Артсах и Утик који су раније били одвојени од Краљевине Јерменије) и Грузијци (на северу),<ref name="веза28"> Ronald G. Suny: What Happened in Soviet Armenia? Middle East Report, No. 153, Islam and the State. (Jul. - Aug., 1988), pp. 37-40.</ref> док су источне делове кавкаске Албаније исламизовали и апсорбовали ирански ,<ref name="веза25" /> а потом и турски народи (модерни Азербејџанци).<ref name="веза4" /> Мали остаци ове групе и даље постоје независно и познати су као народ Уди.<ref name="веза29"> Kuznetsov, Igor. "Udis" (in Russian). vehi.net.</ref> Предисламско становништво Кавкаске Албаније могло је играти улогу у етногенези низа модерних етничких група, укључујући Азербејџанце из Кабале, Закатале, Шакија и Огуза. Јермена из места Варташен и Шаки, Грузијаца из Кахетије и Херети (Ингилојци), Лакца, Лезгина и Тасахура у Дагестану.<ref name="веза30">Stuart, James (1994). An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires. Greenwood Publishing Group. p. 27. ISBN 0-313-27497-5.</ref>

Према јерменским средњовековним историчарима Мовсесу Хоренацију, Мовсесу Каганкатватсију и Кориуну, кавкаском Албанцу (јерменски назив језика је Агванк, матерњи назив језика је непознат) абецеду је створио Месроб Маштотс,<ref name="веза31">J. Gippert, W. Schulze. Some Remarks on the Caucasian Albanian Palimpsests / Iran and the Caucasus 11 (2007). "Rather, we have to assume that Old Udi corresponds to the language of the ancient Gargars (cf. Movsēs Kałankatuac‘i who tells us that Mesrob Maštoc‘ (362–440) created with the help [of the bishop Ananian and the translator Benjamin] an alphabet for the guttural, harsh, barbarous, and rough language of the Gargarac‘ik‘)."</ref><ref name="веза32">К. В. Тревер. Очерки по истории и культуре Кавказской Албании. М—Л., 1959:"Как известно, в V в. Месроп Маштоц, создавая албанский алфавит, в основу его положил гаргарское наречие албанского языка («создал письмена гаргарского языка, богатого горловыми звуками»). Это последнее обстоятельство позволяет высказать предположение, что именно гаргары являлись наиболее культурным и ведущим албанским племенем."</ref><ref name="веза33"> Peter R. Ackroyd. The Cambridge history of the Bible. Cambridge University Press, 1963. Vol. 2. p. 368: "The third Caucasian people, the Albanians, also received an alphabet from Mesrob, to supply scripture for their Christian church. This church did not survive beyond the conquests of Islam, and all but few traces of the script have been lost, and there are no remains of the version known."</ref> јерменски монах, теолог и преводилац који је такође заслужан за стварање јерменског писма. Ова абецеда је коришћена за записивање језика Уди, који је вероватно био главни језик кавкаских Албанаца.