Емил Диркем — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Додата два чланка и референце |
||
Ред 20:
'''Давид Емил Диркем''' ({{јез-фр|Émile Durkheim}}; [[Епинал]], [[15. април]] [[1858]] — [[Париз]], [[15. новембар]] [[1917]]) је био [[Француска|француски]] социолог и познат је као оснивач модерне социологије. Такође је био оснивач првог часописа посвећеног друштвеној науци.
== Биографија ==
Потиче из старе породице француских [[Јевреји|Јевреја]], у којој су три претходне генерације били [[Рабин|рабини]]. Учио је [[хебрејски језик]], [[Стари завет]] и [[Талмуд]], истовремено похађајући редовну секуларну школу. Убрзо након традиционалног увођења у јеврејску веру, у својој тринаестој години, под утицајем своје учитељице католикиње, проживљава кратко мистично искуство које га усмерава ка [[католицизам|католицизму]]. Године 1879. у двадесет и првој години ступио је у у чувену школу "École Normale Supérieure". Диркем није волео образовање какво је пружала "École normale" и његов успех ту није био посебан. Ипак, тамо стечена искуства била су значајна за уобличавање његовог мишњења, још пре дипломског испита одлучио је да [[социологија]] буде његово посебно поље испитивања. Иако ју је у
Емил Диркем је најзначајнија личност [[Француска|француске]] [[социологија|социологије]] у [[19. век|19]]. и [[20. век]]у.<ref name="Calhoun2002-107">{{harvp|Calhoun|2002|loc=[https://books.google.com/books?id=6mq-H3EcUx8C&pg=PA107 p. 107]}}</ref><ref>Kim, Sung Ho (2007). "Max Weber". [[Stanford Encyclopedia of Philosophy]] (August 24, 2007 entry) http://plato.stanford.edu/entries/weber/ (Retrieved February 17, 2010)</ref> Његов приступ је познат као [[социологизам]], што значи да је заступао став да је [[друштво]] у каузалном (узрочном) односу према [[индивидуа|појединцима]], појединачним [[друштвена појава|друштвеним појавама]] и [[култура|култури]] уопште. Појам [[индивидуа|појединац]], [[човек]], индивидуум, не условљава друштвену стварност и друштвена збивања, већ обрнуто, друштвено збивање обликује појединца и његове [[друштвене вредности|вредности]], истовремено усмеравајући његово деловање.
Линија 29 ⟶ 30:
== Друштвене чињенице ==
У свом [[методика|методолошком]] приступу, Диркем посматра друштвене чињенице као ствари, пошто су друштвене чињенице у суштини објективне, постоје и развијају се независно од човекове [[свест]]и. Дакле, друштвене чињенице су ствари, односно друштвена датост, и као такве су својим особеностима независне од човековог посматрања, могу се спознати ''[[апостериори]]'', тј. на темељу искуства, постоје независно од људске воље, а спознати се могу спољашњим посматрањем (никако не [[самопосматрање|интроспекцијом]], самопосматрањем). Из изложеног се може закључити да су чињенице оно што је искуством потврђено да постоји или се догађа. Његов познати мото да друштвене чињенице треба посматрати као ствари, има своје утемељење у спознаји да су [[веровање|веровања]], [[обичај]]и и друштвене [[установа|институције]] ствари исто као и предмети и догађаји у [[природа|природном]] свету. То, ипак, не значи да се друштвене чињенице састоје само од ствари које је могуће директно опажати или мерити. Наша емпиријска представа обликује се на тај начин да има исту нарав. Две ствари које утичу на сличне [[Reakcija|реакције]] разум сасвим природно зближава, односно припадају једном истом појму. Будући да опонашамо једни друге, тежи се да се кроз узајамне позајмице обликује као заједнички тип реакције изражавајући начин на који се просечан човек прилагођава стварима из своје околине. Те типичне реакције спадају у појмове који су производ "социјалног згушњавања". Језик као друштвена институција на крају учвршћује резултате тих операција. Потребе да друштвени смисао остане присутан у научном истраживању и да га спречи да скрене са пута. Наука не може као таква да одражава у кондицији тај осећај и да обузда појединачни фактор јер је то подручје [[социологија|социологије]]. Друштву дугујемо једноставне, чак грубе појмове чији је циљ да прикажу ствари онаквима каквима оне објективно јесу уз сложеност њихових методично анализираних нарави. У стварности наука је изразито друштвена ствар у којој је удео појединца велики онолико колико је то могуће. На мишљење се примењују истински институције, као што правне или политичке обликују обавезне методе деловања. Наука прибегава појмовима који доминирају читавим мишљењем и у којима као да је згуснута читава [[цивилизација]], то су категорије. Дакле, потребно је донети да се улоге друштва прекине тамо где почиње област чисте спекулације, зато што спекулација почива на друштвеним основама. Поставши колективне, оне би постале отпорније, утицајније, али ипак не би промениле природу. Деловање друштва је извор интелектуалног живота sui generis, који се надограђује на живот појединца и пребражава га. С друге стране, друштво представља нову стварност, која обогаћује нашу спознају самим тим што открива свести, самим тим што постоји, јер може да постоји само ако промишља. Али, овде долазимо до грешке, која је још увек превише распрострањена и која је камен спотицања у социологији. Ту се мисли да је уопштено оно што је друштвено и обрнуто, и да колективни тип није ништа друго до просечни тип. Просечна свест је осредња, колико са интелектуалне толико и са моралне тачке гледишта, она је напротив бескрајно богата.<ref name="marinkovic">Маринковић, Д. (2008). Емил Диркем 1858-2008. Нови Сад. Војвођанска социолошска асоцијација</ref>
Три су групе друштвених чињеница:
Линија 75 ⟶ 76:
== Социолошко проучавање самоубиства ==
Диркема је занимало да ли је [[самоубиство]] [[социологија|социолошки]] проблем. Ову појаву је истраживао на основу [[статистика|статистичких]] података из више земаља, како би пронашао заједничке константе у једном временском периоду. Тврдио је да самоубиства у суштини немају никакве везе с [[географски положај|географским положајем]], [[политика|политичким]] чиниоцима, [[генетика|генетиком]] итд. Он је установио да [[Јевреји]] имају најмању стопу самоубиства, [[Протестантизам|протестанти]] значајну, а [[атеизам|атеисти]] највећу. Даље, самоубиства су најчешћа код самаца, ређа су код ожењених, још ређа у [[брак]]овима с децом, а најређа у [[породица]]ма са много деце. Битно је нагласити и да снажни утицај који Диркем има у друштевеној науци довео до тога да се ова студија често сматра пионирском у истраживању [[Самоубиство|самоубиства]] и ако је сличних студија у прошлости било на претек, Диркем много дугује својим претходницима: Моралним статистичарима, Кетлеу, Вагнер(члану такозваних катедарских социјалиста који су извршили снажан утицај на Диркемову теоријску мисао), Морзелију и другима. Самоубиство се дакле може сматрати кулминацијом дуге истраживачке традиције самоубиства. С друге стране, не треба потцењивати његову оригиналност, јер док су други најчешће остали на показивању везе између, како се говорило, цивилизације и високе стопе самоубиства. Диркем је изградио социолошко објашњење ове везе и представио је конзистентан оквир социолошке теорије који може повезати главне емпиријске корелације које су већ биле установљене.<ref name="marinkovic"/>
Позната је његова теза да се самоубиство мења обрнуто сразмерно степену интегрисаности [[друштвена група|друштвених група]] којима [[индивидуа|појединац]] припада.''
Линија 84 ⟶ 85:
* Аномично самоубиство — наступа у [[криза]]ма или благостањима, када се нарушава нормативна структура која резултује [[стрепња|тескобом]], резигнацијом, [[психоза|психозом]], па људи не виде разлог за даље живљење.
* Фаталистичко самоубиство — дешава се кад човек прихвати превише правила, па самоубиство види као једину могућу солуцију и решење проблема. Диркем је сматрао да се овај облик самоубиства јављао код робова и младих удатих жена без деце, од којих су [[друштвене норме]] тог доба захтевале децу.
Упркос ограничењима, Диркемов рад на самоубиству утицао је на заговорнике теорије контроле и често се помиње као класична социолошка студија. Књига је пионир модерних друштвених истраживања и послужила је за разликовање друштвених наука од психологије и политичке филозофије.<ref>Poggi, Gianfranco. 2000. ''Durkheim''. Oxford: Oxford University Press. <nowiki>ISBN 978-0-19-878087-8</nowiki>.</ref>
== Девијација ==
Диркем је сматрао да је [[девијација]] суштинска компонента функционалног друштва.<ref>''Introduction to Sociology'' (2 ed.). OpenStax. p. 138. ISBN <bdi>978-1-947172-11-1</bdi>. Retrieved 7 April 2018.</ref> Сматрао је да девијација има три могућа ефекта на друштво: <ref>''Introduction to Sociology'' (2 ed.). OpenStax. p. 138. ISBN <bdi>978-1-947172-11-1</bdi>. Retrieved 7 April 2018.</ref><ref>"7.2 Explaining Deviance." ''Sociology: Understanding and Changing the Social World''. University of Minnesota Libraries (2016). <nowiki>ISBN 978-1-946135-24-7</nowiki>.</ref>
* Девијација изазива перспективу и размишљања опште популације, водећи друштвеним променама указујући на недостатак у друштву.
* Девијантна дела могу подржати постојеће друштвене норме и веровања призивањем становништва да дисциплинује актере.
* Реакције на девијантне активности могле би повећати пријатељство и социјалну подршку међу становништвом погођеним том активношћу.
Диркемове мисли о девијацији допринеле су Теорији деформација [[Роберт К. Мертон|Роберта Мертона]].<ref>''Introduction to Sociology'' (2 ed.). OpenStax. p. 138. ISBN <bdi>978-1-947172-11-1</bdi>. Retrieved 7 April 2018.</ref>
== Религија ==
У ''Елементарним облицима религиозног живота'' (1912), Диркемова прва сврха била је да идентификује социјално порекло и функцију религије јер је сматрао да је религија извор другарства и солидарности.<ref>Calhoun, Craig J. (2002). ''Classical Sociological Theory''. Wiley-Blackwell. ISBN <bdi>978-0-631-21348-2</bdi>.</ref> Његова друга сврха била је да идентификује везе између одређених религија у различитим културама, проналазећи заједнички именитељ. Желео је да разуме емпиријски, социјални аспект религије који је заједнички свим религијама и превазилази концепте духовности и Бога.<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>.</ref>
Диркем је дефинисао религију као:<ref>Durkheim, Emile. 1964 [1915]. ''The Elementary Forms of the Religious Life'', translated by J. W. Swain. London: George Allen & Unwin. – via Project Gutenberg (2012). p. 47.</ref><blockquote>„јединствени систем веровања и пракси у односу на свете ствари, тј. ствари које су одвојене и забрањене - веровања и праксе које обједињују у једној јединој моралној заједници званој Црква, сви они који их се придржавају.“</blockquote>У овој дефиницији Диркем избегава позивање на натприродно или Бога.<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>.</ref> Диркем је тврдио да је концепт натприродног релативно нов, везан за развој науке и одвајање натприродног - онога што се не може рационално објаснити - од природног, онога што може.<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>. p. 116</ref> Према томе, према Диркему, за ране људе је све било натприродно. Слично томе, он истиче да постоје религије које дају мали значај концепту бога, попут будизма, где су Четири племените истине много важније од било ког појединачног божанства.<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>. p. 116</ref> Уз то, тврди Диркем, остају нам следећа три концепта:<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>. pp. 116, 118, 120, 137</ref>
* Свето: идеје и осећања распламсана спектаклом друштва која уливају страхопоштовање, духовну оданост или поштовање;
* Веровања и праксе: стварање емоционалног стања колективне шуме, улагање симбола са светим значајем;
* Морална заједница: група људи која дели заједничку моралну филозофију.
Од та три концепта, Диркем се усредсредио на свето,<ref>Allan, Kenneth (2005). ''Explorations in Classical Sociological Theory: Seeing the Social World''. Pine Forge Press. ISBN <bdi>978-1-4129-0572-5</bdi>. p. 116</ref> напомињући да је оно у самој основи религије: <blockquote>Они су само колективне снаге хипостазиране, то јест моралне снаге; они су сачињени од идеја и осећања која је у нама пробудио спектакл друштва, а не од сензација које долазе из физичког света. </blockquote>Диркем је религију сматрао најважнијом друштвеном институцијом човечанства и оном која је изнедрила друге друштвене облике.<ref>Allan (2005), pp. 112-13</ref> Религија је била та која је човечанству дала најјачи осећај колективне свести.<ref>Allan (2005), p. 114</ref> Диркем је на религију гледао као на силу која се појавила у раним друштвима ловаца и сакупљача, јер су колективне бујице емоција нарасле у растућим групама, присиљавајући их да делују на нови начин и дајући им осећај да их нека скривена сила покреће.<ref>Allan (2005), p. 137</ref> Временом, како су се емоције симболизовале, а интеракције ритуализовале, религија се постајала све организованије, што је довело до поделе на свето и свето. <ref>Allan (2005), p. 137</ref> Међутим, Диркем је такође веровао да религија постаје све мање важна, јер су је постепено замењивали наука и култ појединца.<ref>Allan (2005), pp. 132–33</ref><blockquote>Стога постоји нешто вечно у религији којој је суђено да преживи све посебне симболе у које се религиозна мисао сукцесивно заогрнула.<ref>Durkheim, Emile. 1964 [1915]. ''The Elementary Forms of the Religious Life'', translated by J. W. Swain. London: George Allen & Unwin. – via Project Gutenberg (2012).</ref></blockquote>Међутим, чак и ако је религија губила на значају за Диркема, она је и даље поставила темеље модерног друштва и интеракција које су њиме управљале. <ref>Allan (2005), p. 114</ref> И упркос појави алтернативних сила, Диркем је тврдио да још увек није створена замена за снагу религије. Изразио је сумњу у савременост, видећи савремено доба као „период транзиције и моралне осредњости.“<ref>Allan (2005), p. 134</ref>
== Референце ==
| |||