|
== Друштвене чињенице ==
У свом [[методика|методолошком]] приступу, Диркем посматра друштвене чињенице као ствари, пошто су друштвене чињенице у суштини објективне, постоје и развијају се независно од човекове [[свест]]и. Дакле, друштвене чињенице су ствари, односно друштвена дelastnostделатност, и као такве су својим особеностима независне од човековог посматрања, могу се спознати ''[[апостериори]]'', тј. на темељу искуства, постоје независно од људске воље, а спознати се могу спољашњим посматрањем (никако не [[самопосматрање|интроспекцијом]], самопосматрањем). Из изложеног се може закључити да су чињенице оно што је искуством потврђено да постоји или се догађа. Његов познати мото да друштвене чињенице треба посматрати као ствари, има своје утемељење у спознаји да су [[веровање|веровања]], [[обичај]]и и друштвене [[установа|институције]] ствари исто као и предмети и догађаји у [[природа|природном]] свету. То, ипак, не значи да се друштвене чињенице састоје само од ствари које је могуће директно опажати или мерити. Наша емпиријска представа обликује се на тај начин да има исту нарав. Две ствари које утичу на сличне [[Reakcija|реакције]] разум сасвим природно зближава, односно припадају једном истом појму. Будући да опонашамо једни друге, тежи се да се кроз узајамне позајмице обликује као заједнички тип реакције изражавајући начин на који се просечан човек прилагођава стварима из своје околине. Те типичне реакције спадају у појмове који су производ "социјалног згушњавања". Језик као друштвена институција на крају учвршћује резултате тих операција. Потребе да друштвени смисао остане присутан у научном истраживању и да га спречи да скрене са пута. Наука не може као таква да одражава у кондицији тај осећај и да обузда појединачни фактор јер је то подручје [[социологија|социологије]]. Друштву дугујемо једноставне, чак грубе појмове чији је циљ да прикажу ствари онаквима каквима оне објективно јесу уз сложеност њихових методично анализираних нарави. У стварности наука је изразито друштвена ствар у којој је удео појединца велики онолико колико је то могуће. На мишљење се примењују истински институције, као што правне или политичке обликују обавезне методе деловања. Наука прибегава појмовима који доминирају читавим мишљењем и у којима као да је згуснута читава [[цивилизација]], то су категорије. Дакле, потребно је донети да се улоге друштва прекине тамо где почиње област чисте спекулације, зато што спекулација почива на друштвеним основама. Поставши колективне, оне би постале отпорније, утицајније, али ипак не би промениле природу. Деловање друштва је извор интелектуалног живота sui generis, који се надограђује на живот појединца и пребражава га. С друге стране, друштво представља нову стварност, која обогаћује нашу спознају самим тим што открива свести, самим тим што постоји, јер може да постоји само ако промишља. Али, овде долазимо до грешке, која је још увек превише распрострањена и која је камен спотицања у социологији. Ту се мисли да је уопштено оно што је друштвено и обрнуто, и да колективни тип није ништа друго до просечни тип. Просечна свест је осредња, колико са интелектуалне толико и са моралне тачке гледишта, она је напротив бескрајно богата.<ref name="marinkovic">Маринковић, Д. (2008). Емил Диркем 1858-2008. Нови Сад. Војвођанска социолошска асоцијација</ref>
Три су групе друштвених чињеница:
|
