Тетрархија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Исправљене уочене правописне и словне грешке; додато неколико повезница
Ред 5:
== Диоклецијан и Максимијан, 284. – 305 ==
 
Прва фаза тетрархије понекад се назива и Дијархија а почела је уздизањем Максимијана за савладара, прво као [[Цезар (титула)|цезара]] 285. а онда и као [[Август (титула)|августа]] западне половине царства 286. 293. [[Диоклецијан]] је уз Максимијанову[[Максимијан]]ову сагласност проширио царски колегијум поставивши два цезара, [[Галерије|Галерија]] на истоку и [[Констанције I Хлор|Константина Хлора]] на западу.
[[Датотека:Sbeitla 10.jpg|мини|десно|[[Тријумфални лукови|Тријумфални лук]] подигнут у част тетрархијског система, [[Тунис]].]]
 
Почетна фаза тетрархије била је успешна. Максимијан је остао лојалан Диоклецијану те су се обојица царева могла посветити спољним питањима. Максимијан је водио кампању против [[Бургунђани|Бургундијаца]] у Галији а ДиколецијанДиоклецијан је успешно закључио мир са Персијом. Међутим, дошло је до компликација када се Караусије, официр задужен за војне операције против [[Саксонци|Саксонских]] и [[Франци|Франачких]] пирата, прогласио за цара након што је Максимијан наредио његово погубљење због задржавања пиратског плена за себе.
 
Караусије је прешао у Британију и фактички владао том провинцијом као и деловима северозападне Галије. Као цезар на западу, Константин Хлор је успешно повратио Британију а Максимијанов углед је био нарушен.
 
Након успеха постигнутог на [[Балканско полуострво|Балкану]] и у Египту, дошло је до новог рата са [[Сасанидско царство|Персијом]]. Нови сасанидски краљ, Нарзех, између 295. и 296. напао је [[Јерменија|Јерменију]] а затим и римску [[Месопотамија (провинција)|месопотамијуМесопотамију]] где је нанео тежак пораз Галерију. Није познато да ли је сам Диколецијан био присутан током битке али је он одмах предузео кораке да би се ослободио било какве одговорности.
[[Датотека:Tetrarchy map3.jpg|мини|десно|Мапа поделе Римског царства у склопу прве тетрархије. Окер - територија под управом Констанција Хлора као цезара. Светлоплава - територија под управом Максимијана као августа. ПинкРужчасто - територија под управом Галерија као цезара. Пурпурна - територија под управом Диоклецијана као августа. Испрекидане линије означавају границе дијецеза а звездице престонице.]]
 
На јавној церемонији у [[Антиохија (древни град)|Антиохији]] званична верзија догађаја гласила је да је Галерије крив за пораз, Диоклецијан не. Диоклецијан је јавно понизио Галерија натеравши га да пешачи испред царског каравана, и даље одевеног у царски пурпур.
 
Ускоро су доведена појачања и римска контраофанзива потиснула је Нарзеха назад према Јерменији. Римска пешадија била је у предности у односу на Сасанидску коњицу на неравном терену Јерменије, Галерије је постигао две победе над персијанцима.
 
Галерије је напредовао низ реку [[Тигар (река)|Тигрис]] и заузео персијску престоницу [[Ктесифон]] пре него што се вратио на римску територију. Око 299. склопљен је мир повољан по Рим којим је Јерменија враћена у римску сферу утицаја. Рат је окончан мировним споразумом у римску корист и јачањем граница на истоку.
 
Период након окончања рата са Персијом обележили су све већи прогони хришћана, који су имали за циљ заустављање продора хришћанства и пропадања Грчкогрчко-римске политеистичке религије. Међутим, Диоклецијанова политика прогона доживеће неуспех. Обим прогона хришћана под Диоклецијаном предмет је историјских расправа.
 
Остарели Диоклецијан, коме је здравље нагло пропало, абдицирао је 305. година, поставши тако први римски цар који се својевољно одрекао власти. Са њим се повукао и његов колега на западу, Максимијан, иако нерадо. По раније успостављеном правилу наслеђивања, као старији цареви сада су имали да иступе Галерије на истоку и Константин Хлор на западу. Као два нова цезара уздигнути су Максимин, као Галеријев колега на истоку, и Флавије Валерије Север на западу. Четворица ових владара формирала је другу тетрархију.
Ред 27:
== Пропаст тетрархије 305. – 324. ==
 
Међутим, систем који је Диоклецијан осмислио врло брзо се распао након његовог повлачења са власти. По смрти Констанција Хлора 306., источни цар Галерије уздигао је [[Север II|Севера]] за августа на западу, али војска у Британији прогласила је Констанцијевог сина [[Константин Велики|Константина]] за цара. У међувремену, [[Максенције]], син Максимијана, и сам незадовољан што је остао без власти, победио је Севера и натерао га на абдикацију, а онда и уредио његово убиство [[307]]. године. Сада су се и отац и син, Максимијан и Максенције прогласили царевима, па је тако њих четворица полагало право на титулу августа. На састанку у [[Карнунтум]]у (римска колонија и седиште војних трупа на Дунаву, данашња Аустрија), Галерије уз помоћ Диоклецијана успева да привремено разреши ситуацију. Савет се сложио да август на западу постане [[Лициније]] са Константином као цезаром. На истоку, август је остао Галерије са Максимином као цезаром.
Максимијан је имао да се повуче, сходно ранијем договору, док је Максенције проглашен за узурпатора. Договор се показао катастрофалним: до 308. године Максенције је де-факто постао владар Италије и [[Африка (провинција)|Африке]] чак и без званичног царског ранга, док ни Константин ни Максимин, који су већ носили титулу цезара од 306. односно 305., нису били спремни да прихвате напречац уздигнутог Лицинија за августа.
 
После неуспешног покушаја да задовољи Максимина и Константина испразном титулом синова августа ([[Латински језик|лат.]] filius Augusti) обојица су морала бити призната за августе већ [[309]]. Постојање четири царева, међусобно супротстављених, фактички је означило распад Диоклецијанове тетрархије и почетак нове серије грађанских ратова.
Између 309. и [[313]]. већина претендената на царски престо или је умрла или погинула у разним грађанским ратовима. Константин је приморао Максимијана на самоубиство 310., Галерије је умро природном смрћу 311. Максенције је поражен у [[Битка код Милвијског моста|бици код Милвијског моста]] 312. од стране КонстантинеКонстантина, а у метежу након саме битке је и погинуо. Максимин је извршио самоубиство у [[Тарс]]у након што је подлегао у бици против Лицинија.
Закључно са 313. преостала су два цара, Константин на западу и Лициније на истоку. Тетрархија је већ била окончана, иако ће њен дефинитивни крај доћи тек 324. када је Константин победио Лицинија у бици код Хадријанопоља, чиме је поново ујединио читаву империју и постао једини цар.