Лука Милованов Георгијевић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Поправка мешанаца
мНема описа измене
Ред 7:
Спис Луке Милованова Георгијевића — '''Опит настављењак Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодии''' — беше [[1810]]. готов и цензору у Будиму поднесен. Цензор одлучи да нови правопис ваља заменити уобичајеним; Лука не хтеде то учинити, и спис, имајући чудну судбину, преживе у рукопису писца, и изиђе тек [[1833]]. у [[Беч]]у издањем Вука Караџића. Кобан је био знак што је тако дело морало имати таку судбину. Лука није испитивао гласове физиолошки, али је читао [[Добровски|Добровскога]] и маџарске радове [[Реваи]]ја.
 
Израђујући спис, он је прво стао код писмена као код прве препреке. Он је у правопису желео лакост и једнакост. По томе jeје и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Ако се - говораше Лука — међу књижевницима утврди "једнакост" у питању o писменима, лакше ће се поћи к питању o [[граматика|граматици]] која је онда била особито потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или словенски. "Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати." Лука налази, међу тим, да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише "простим мојим [[српски језик|материним]] језиком", те зато и "у писмена дира", верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику Српскога Језика написати. Он, дакле, тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука "дуговетним размисливањем и многим c ученим људима o том разговарањем за правило нашао" начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само "најпростији знаци гласова", Луки није било тешко, по том начелу, избацити из азбуке сва она писмена чији се [[гласови]] не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. "Прекрасно и знаменито число", вели он. Само је код звукова ''и'' и ''ј'' био у недоумици, јер му се чинило да je ''j'' половина од ''к'' те га, зато, треба и писати половином знака: ''i''. Мало доцније је и у том погледу изишао на прави пут, и у његовим рукописима налазимо ''ј'' као потпун и засебан звук и знак, позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште [[правопис]]но, као што jeје и иначе у свему био од најнапреднијих [[Срби|Срба]] свога доба.
 
== Литература ==