Rajner Verner Fasbinder — разлика између измена

|država_smrti = [[Западна Немачка|Zapadna NemačkiaNemačka]]

Uprkos toga Rajneru je očevo mišljenje bilo prvo i najvažnije kad je bila reč o njegovoj umetnosti: prve pozorišne [[kritika|kritike]] iz novina uzbuđenjenuzbuđen je nosio ocu, koji ih nije želio čak ni pogledati. Isto tako je želio da otac vidi njegove filmove, te govorio kako bi mu to bilo mnogo važnije od mišljenja ekipe, gledalaca i kritičara, te uspeha u bioskopima i na [[filmski festival|festivalima]]. Majku je još 1966. uključio u svoju glumačku ekipu (nastupila je u dvadeset dva njegova filma), a kad joj je 1971. umro suprug, nagovarao ju je da se preseli kod njega, govoreći kako će u tom slučaju barem znati zašto i za koga radi.

Slična situacija dogodila se nekoliko meseci kasnije kad je Horst Sohnlejn, suprug Ursule Strac, voditeljke „akcijskog pozorišta” demolirao dvoranu: Horst je vest o romansi svoje supruge s Fasbinderom doznao za bolničkog lečenja. Iduće noći je Horst sa terorističkom grupom Andreasa Badera, GudrunaGudrun EnslinaEnslin te Torvalda Prola u [[Frankfurt na Majni|Frankfurtu]] podmetnuo požar u dve velike [[robna kuća|robne kuće]]. Tako je vrlo brzo završilo razdoblje „akcijskog pozorišta”, a Fasbinder je zauvek izgubio svaku simpatiju za [[terorist]]e i njihove akcije, te osnovao novu grupu, koju je iz predostrožnosti definisao kao - „antipozorište”.

Filmsku karijeru otpočinje s dva kratkometražna filma, „Gradski lutalica” (-{Der Stadtsreicher}-, 1965.) i „Mali haos” (-{Das kleine Chaos}-, 1966), a 1969. snima svoja tri prva dugometražna igrana filma („Ljubav je hladnija od smrti” — -{Liebe ist kalterkälter als Tod}-; „-{Katzelmacher}-”; „Bogovi kuge” — -{GotterGötter der Pest}-); u sva tri očigledni su uticaji [[Жан-Лик Годар|Žan-Lika Godara]], [[politički film|političkog filma]] i pozorišnog iskustva, a njihova monotona retorika i naglašene socijalno-polititičkepolitičke teze jasne su oznake dnevnopolitičkihdnevnopolitičkog [[pamflet]]izma. U filmu „Zašto je poludeo gospodin R.?” (-{Warum lauftläuft Herr R. Amok?}-, 1970.), u kojem se mirni činovnik veša u toaletu nakon što je poubijao celu svoju porodicu, najjasnije dolazi do izražaja Fasbinderov koreniti protest protiv apsurdnosti građanske egzistencije. Otkrivši privlačivost filmova [[Даглас Серк|Daglasa Serka]], Fasbinder se početkom 70-ih godina okreće [[melodrama|melodrami]] kao formi za iskazivanje svoga svetonazora. Tako, u suptilnoj homoerotskoj priči „Gorke suze Petre von Kant” (-{Die bitteren TranenTränen der Petra von Kant}-, 1972.) duševnu nestalnost ženskih likova pokušava da izdigne na nivo opšteljudske patnje, dok u filmu Efi Brist (-{Fontane Effi Briest}-, 1974.) profinjenom osećajnošću otkriva sociološke aspekte jedne ljubavne veze iz -{XIX}- veka. U poslednjoj fazi stvaralaštva, u filmovima „[[Brak Marije Braun]]” (-{Die Ehe der Maria Braun}-, 1979.), „Lola” (1981.) i „Lili Marleen” (1981.) odstupa od stila komorne melodrame i na spektakularnoj istorijsko-političkoj pozadini kroz ženske likove simbolički portretiše sudbinu ratne i posleratne Nemačke.

Jedan od najplodnijih posleratnih filmskih redatelja uopšte (svojim je filmovima uvek i scenarista ili koscenarista), režirao je tridesetak igranih filmova te poznatu TV-seriju „[[Berlin Alexanderplatz (miniseries)|Berlin Aleksanderplac]]” (1979) u 13 epizoda (uz još dve kraće tv-serije), što za redatelja njegovog doba predstavlja izuzetno bogat opus. Uprkos tematskoj raznolikosti, njegovi su filmovi pretežito utemeljeni na pričama i motivima iz zapadnonemačke svakodnevice koju često prikazuju kritički oporo, čak nemilosrdno. Pritešnjen opterećenjima iz prošlosti, izazvan opuštenošću i učmalošću sadašnjosti, Fasbinder svojim filmovima stvara negativnu sliku sociološke i psihološke geneze nemačkog „društva obilja” i malograđanske ravnodušnosti. Njegov protest, koji neretko vibrira između frustracije, razvratnosti (npr. često i vrlo otvoreno izražavanje [[homoseksualnost]]i) i kadikad teško pojmljivog [[naturalizam|naturalizma]], na kraju se pretvara u buntovništvo s vidljivim znacima anarhičnog skepticizma. Tipični je predstavnik onog talasa savremenih redatelja koji radnju vode s pozicija ženskih protagonista, pa se u njegovim filmovima pojavio i proslavio celi niz markantnih glumica ([[Hanna Schygulla|Hana Šigula]], koja je ostvarila i medunarodnumeđunarodnu karijeru, te [[Eva Mattes|Eva Mates]], [[Barbara Sukowa|Barbara Sukova]], [[Margit Carstensen|Margit Karstensen]], [[Ingrid Caven|Ingrid Kaven]] i [[Irm Hermann|Irm Herman]]).

Fasbinder se često pojavljivao na televiziji kao pobornik i tumač američke melodrame, (posebno dela Daglasa Serka), što je znatno uticalo na revalorizaciju opusa tog redatelja i promenu odnosa prema melodrami uopšte. Glumio je u nekim svojim filmovima (ali i u nekoliko dela drugih autora — npr. „Senke anđela”, 1975, D. Šmida, prema Fasbinderovom scenariju), objavio je više zapaženih publikacija o filmu i — uprkos više državnih nagrada — žestoko polemisao o stanju zapadnonemačkog društva (npr. film „Nemačka u jesen” — -{Deutschland im Herbst}-, 1977, sureditelj sa [[Volker Schlöndorff|Volkerom Šlendorfom]], [[Alexander Kluge|Aleksanderom Klugeom]] i drugima).

* Ljubav je hladnija od smrti (-{Liebe ist kalterkälter als Tod}-, 1969.)

* Bogovi kuge (-{GotterGötter der Pest}-, 1970.)

* Zašto je poludeo gospodin R.? (-{Warum lauftläuft Herr R. Amok?}-, 1970.)

* Piljar (-{HandlerHändler der vier Jahreszeiten}-, 1971.)

* Gorke suze Petre von Kant (-{Die bitteren TranenTränen der Petra von Kant}-, 1972.)