Мишел Турније — разлика између измена

'''Мишел Турније''' ( {{МФА-франц|}} ; [[Париз]] [[19. децембар]] [[1924]] - [[Шоазел]] [[18. јануар]] [[2016]]) био је [[Француски|француски]] писац. Добитник је награда као што су ''Велика награда за роман Француске академије'' [[1967]]. године за роман ''Петко или лимбови Пацифика'' и [[Гонкурова награда|Гонкур награду]] за ''Краља вилењака Виловњака'' [[1970]]. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, [[Католичка црква|католичанство]] и филозофије Gastonа Bachelardа-а . Становао је у [[Шоазел (Ивлен)|Шоазел-у]] и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као ''Дух ветра'' (''The Wind Spirit'' , Beacon Press, 1988). Био је номинован за [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] . <ref>{{Cite web|url=http://www.dn.se/arkiv/kultur/nobelpristagaren-klar-redan-i-morgon|title=Nobelpristagaren klar redan i morgon|website=DN.SE|access-date=19 January 2016}}</ref>

Турније је рођен у [[Француска|Француској]] од родитеља који су се упознали на [[Сорбона|Сорбони]] током студија немачког језика, а младост је провео у [[Сен Жермен ан Ле]]-у . [[Немачки језик|Немачки]] је научио рано, боравећи сваког лета у [[Немачка|Немачкој]]. Студирао је [[Филозофија|филозофију]] на Сорбони и на универзитету у [[Тибинген]]-у и похађао курс филозофа Maurice de Gandillac-a. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .

Тоурније се придружио "Radio France-у" као [[новинар]] и [[преводилац]] и водио ''L'heure de la culture française''. Године [[1954]]. радио је у реклами за ''Европу 1'' . Такође је сарађивао за ''[[Le Monde]]'' и ''Le Figaro'' . Од [[1958]]. до [[1968]]. године, Турније је био главни уредник ''Плона'' (француска компанија за издавање књига). Године [[1967]]. Турније је објавио своју прву књигу, ''Петко или лимбови Пацифика'', препричавање ''[[Робинзон Крусо|Робинзона Круса]]'' [[Данијел Дефо|Даниела Дефоа]], за коју је награђен "Великом наградом за роман Француске академије".

Суоснивач је [[1970]]. године, са [[Фотограф|фотографом]] "Arles-а" Lucien Clergue-ом и [[Историчар|историчаром]] Jean-Maurice Roukuetteom, ''Rencontres d'Arles-а''. У исто време направио је за телевизију педесет бројева месечног програма ''Chambre noire'', посвећених фотографији интервјуисања фотографа за сваки програм.

Турније је умро [[18. јануара]] [[2016]]. у [[Шоазел (Ивлен)|Цхоисел-]] у у Француској у 91. години <ref>{{Cite web|url=http://www.lefigaro.fr/flash-actu/2016/01/18/97001-20160118FILWWW00360-l-ecrivain-michel-tournier-est-mort.php|title=L'écrivain Michel Tournier est mort à l'âge de 91 ans|publisher=Le Figaro.fr|language=fr|access-date=18 January 2016}}</ref>

** ''Le Roi des aulnes'' ([[1970]]) (''The Erl-King'' translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. ''The Ogre'')

''Le Roi des aulnes'' је направљен у филм [[1996]]. године ''Der Unhold'' (''The Ogre''), у режији Volker Schlöndorff-а и такође је прилагођен за сцену Tom Perrin [[2002]]. године.

* ''Les Météores'' ( ''Близанци'', [[1975]])

* ''Le Vent Paraclet'' ( ''Дух ветра'', [[1977]])

* ''Vendredi ou la Vie sauvage'' ( ''Петко и Робинсон'', [[1977]])

* ''Le Coq de bruyère''( ''Фетишист и друге приче'', [[1978]])

* ''Gaspard, Melchior et Balthazar''( ''Четири мудраца'', [[1980]])

* ''Le Vol du vampire'' ([[1981]])

* ''Gilles et Jeanne'' (''Gilles and Jeanne'', [[1983]])

* ''La Goutte d'or'' ( ''Златна капљица'', [[1986]])

* ''Petites Proses'' ([[1986]])

* ''La Couleuvrine'' ([[1994]])

* ''Le Miroir des idées'' (''Огледало идеја'', [[1994]])

* ''Eléazar ou la Source et le Buisson'' (''Елеазар, Излазак на запад'', [[1996]])

* ''Часопис ектиме'' ([[2002]])

* Petri Liukkonen[http://authorscalendar.info/tournier.htm "Michel Tournier". Books and Writers]