Војислав С. Радовановић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 35:
 
[[Датотека:Uverenje,opera01.jpg|мини|десно|200п|Уверење о времену проведеном у хору Београдске опере.]]
У овом периоду се такође активно бавио [[Певач|певањем]]. Био је члан Академског студентског друштва „Обилић“ као и члан хора [[Београдска опера|Београдске опере]] чији је управник у то време био чувени [[Стеван Христић]]. Међутим, морао је да се одрекне професионалног бављења музиком када је његов професор и ментор Јован Цвијић сазнао за његов ангажман у Београдској опери. До овог сазнања Цвијић је дошао на помало смешан начин који се дуго после тога препричавао као анегдота.
 
''1921. године. Цвијић је угостио угледног госта и колегу из Француске. Желећи да му покаже знаменитости Београда одлучио је да га одведе на представу у Београдској опери. То вече је на репертоару била Вердијева „Аида“. У ложи у Народном позоришту, поред Цвијића и госта из Француске, налазио се и један од првих Цвијићевих ученика и његов пријатељ проф. [[Боривоје Ж. Милојевић]]. Убрзо по почетку представе на сцени се појавио Војислав Радовановић у костиму првосвештеника и почео да пева. Не верујући својим очима, иако ложа није била далеко од бине, Цвијић се изненађено окренуо према свом ученику и запитао га: „Гос'н Боро, је'л оно наш Воја скакуће по бини?" Гос'н Бори није преостало ништа друго него да одговори потврдно. Знајући да се ово сазнање није допало Цвијићу проф. Милојевић је сутрадан сачекао свог млађег колегу Војислава испред просторија Географског института у Капетан Мишином здању и упозорио га на догађај од претходне вечери. Одмах по доласку Цвијић је позвао Војислава у своју канцеларију. У краћем и отвореном разговору Цвијић му је на крајње коректан начин скренуо пажњу да, иако је и он сам љубитељ лепих уметности, сматра да један млад човек не може професионално да се бави и науком и уметношћу и да буде успешан на оба поља.''