Златибор — разлика између измена

[[Датотека:Pogled Ribnica.jpg|мини|десно|250п|Поглед са Торника[[Торник]]а]]

[[Датотека:Zlatibor 1968.jpg|[[Златибор (град)|Златибор]] 1968.|мини|250п]]

На Златибору се налази најразвијенији тип разбијеног села. Она заузимају огромне територије, понекад дуге по 5–6 -{km}-, а дијеле се на засеоке. Села обично имају више гробаља. Куће су од боровог и храстовог дрвета, зване [[Брвнара|брвнаре]] или осаћанке. Прављене су ручним алатом, али веома прецизно, и постављене су на ниску подлогу од камена. Прозори су малих димензија, а врата обавезно имају двоја, на супротним зидовима. У кући се налазе обично двије, мада понегдје и три просторије. Кухиња, са огњиштем на средини, зове се кућа, и у њој нема ни патоса ни тавана. Из кухиње се улази у собу, која је патосирана и затавањена. Поред ових кућа за живљење, једно златиборско домаћинство је обавезно имало још помоћних зграда, нпр. мљекара, штала и др. Најљепши и најочуванији примјерци старих златиборских кућа премјештени су из свих села широм Златибора у [[Сирогојно]], гдје је направљен [[комплексКомплекс „Старо село“ Сирогојно|етно -музеј]] под ведрим небом.

саобраћајница, налази се црква посвећена Христовом Вазнесењу. Ова брвнара минијатурних размера (12m12 [[Квадратни метар|m²]]) подигнута је највероватније у 18. веку, иако се често датује у 18. век због сачуваних царских двери, дела Симеона Лазовића. Изведене у позлаћеном дуборезу и са представама пророка и Благовести, њих је – према сачуваном натпису – сликар приложио „цркви Св. арханђела 1780“. Писани извори помињу две обнове кућанске цркве (1772. и 1832.) и нема података о промени њеног патрона, па се не може поуздано тврдити да су Лазовићеве двери намењене храму у којем се данас налазе. Црква брвнара у Пети, засеоку Кућана, најмања је црква брвнара на Златибору. У њој се налазе царске двери Симеона Лазовића из [[1780]]. године. [[Османско царство|Турци]] су је запалили током [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], а обновљена је [[1832]]-ге. године. Престала је да опслужује и њен инвентар је пренијет у цркву у [[Муртеница|Негбини]], а у њој су остала само врата од велике историјске и умјетничке вриједности, која су нестала.

[[Црква брвнара са старим гробљем и собрашицама у Доњој Јабланици|'''[[Црква брвнара у Доњој Јабланици]]''']] подигнута је [[1838]]-ме. године, а окружена је мањим дрвеним грађевинама истакнутих породица из села, тзв. ''собрашицама''. Имена градитеља су остала непозната, али изгледа да су то били мјештани, осим једног, који је био са [[Тара (планина)|Таре]]. Дужина црквице је 11, а ширина 5 метара-{[[Метар|m]]}-. Олтар је заокругљен, док је иконостас сасвим лијепо обликован.

И у другим селима су постојале цркве брвнаре, али су их Турци попалили или су пропале. Постојала је једна на [[Крива Ријека|криворјечкомкриворијечком]] гробљу у Церову, чији темељи су се до скоро познавали, а вјерује се да су се овакве цркве налазиле и на мјестима званим ''црквине'', којих има у скоро свим златиборским селима.

Путујући преко Златибора [[1826]]. године, [[Јоаким Вујић]] је посјетио цркву у Церову и о томе писао у својој књизи „Путешествије по Сербији": ''После ручка са попом Туцовићем и мојим момком кренем се одавде, пређем потом Грабовицу, приспем једној малој, од дрвета начињеној цркви, која храм јест свјати пророк Илија.'' При овој цркви су од [[1837-ме]]. до [[1860]]. године вођени матични протоколи. Кад је [[1859]]. године подигнута црква у [[Мачкат]]у, у њу је пренијет инвентар из ове црквице.

Манастир Рујно, на сјеверним обронцима Златибора, био је културни и просвјетни центар у [[16. век|XVI вијеку]]. Налазио се у селу Врутцима, и у њему је радила једна од првих српских штампарија. Од многих штампаних дјела из ове штампарије, сачувано је само једно Четворојеванђеље, али ни оно није цјеловито. Штампао га је самоуки монах Теодосије, и завршио га је [[1537]]-ме. године. Слова су на њему груба и неуједначена и била су направљена од дрвета. Јеванђеље је штампано црном бојом, осим иницијала и почетка Јеванђеља, гдје је употријебљена црвена. После [[1537]].ме године, калуђери из манастира Рујна прешли су у [[Манастир Рача|манастир Рачу]]. Највјероватније је да су [[Османско царство|Турци]] у другој половини XVI вијека срушили манастир Рујно и његове блокове фино обрађеног црвеног мермера одвукли у [[Ужице]] и искористили за изградњу исламске вјерске школе (медресе).

=== Етно -село ===

[[Датотека:Staro Selo - Sirogojno5.JPG|десно|мини|Етно -село Сирогојно]]

[[Комплекс „Старо село“ Сирогојно|Музеј „Старо село“]] у [[Сирогојно|Сирогојну]] чува најљепше примјерке златиборских кућа и других грађевина некада потребних за живот. Етно -села су у последње време достигла велику популарност, где велики број градског становништва их обилази и у њима организује одмор и сл.