Мери Шели — разлика између измена

'''Мери Вулстонкрафт Шели''' ({{Abbr|рођ.|рођена}} '''Годвин'''; {{јез-ен|Mary Shelley}}; [[Лондон]], [[30. август]] [[1797]] — [[1. фебруар]] [[1851]]) била је британски [[романописац]], [[драмски писац]], [[есеј]]ист, [[биографија|биограф]], [[путопис]]ац и [[филозофија|филозоф]]. Најпознатија је по свом готичком роману ''[[Франкенштајн или модерни Прометеј|Франкенштајн]]'' ({{јез-ен|Frankenstein: or, The Modern Prometheus}}, 1818) који говори о капетану који је створио зомби-чудовиште.<ref>{{Cite book|last=Živković |first=Zoran |title=Enciklopedija naučne fantastike 2 (M-Ž) |year=1990|publisher=Prosveta |location=Beograd |pages=721}}</ref> Мери се такође бавила издавањем и промовисањем дела свог супруга, романтичарског песника и филозофа [[Перси Биш Шели|Персија Биша Шелија]]. Отац јој је био политички филозоф [[Вилијам Годвин]], а мајка филозоф и феминисткиња [[Мери Вулстонкрафт]].

 

 

Године 1814. Мери је започела везу са једним од политичких следбеника њеног оца, Персијем Шелијем, па се на крају удала за њега. Заједно са својом полусестром Клер Клермонт, Мери и Перси су отишли у Француску, а потом путовали Европом. По повратку у Енглеску, Мери је била трудна и носила Персијево дете. Током следеће две године, она и Перси су се суочили са [[остракизам|остракизмом]], константним дуговима и смрћу њихове превремено рођене ћерке. Венчали су се крајем 1816. године, након самоубиства Персијеве претходне жене, Харијет Вестбрук.

Мери је своје најраније године проводила срећно, ако је судећи према писмима Годвинове кућепазитељке Луизе Џонс.{{sfn|Seymour|2000|pp=38, 49}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=255–300}} Али, Годвин је често био у великим дуговима; осећајући да не може одгајати децу сам, он је одлучио да се поново ожени.{{sfn|St. Clair|1989|pp=199–207}} Децембра 1801. године, он се оженио [[Мери Џејн Клермонт]], добро образованом женом која је из претходног брака већ имала двоје деце — Чарлса и [[Клер Клермонт|Клер]].{{напомена|Клерино име било је Џејн, али је од 1814. године{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=22}} више волела да је ословљавају са Клер, како је и позната историји.}} Већини Годвинових пријатеља се није свидела његова нова жена, описујући је као темпераментну и свадљиву;{{sfn|Seymour|2000|pp=47–49}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=238–54}}{{напомена|Вилијам Св. Клер, у својој биографији Годвинових и Шелијевих, наводи да „је лако заборавити на читање ових криза [у животима Годвинових и Шелијевих] колико су можда нерепрезентативне напомене у преживелим документима. Лако је за биографа да да неподесну тежину мишљењима људи који су записивали те ствари”. (246)}} али Годвин јој је био предан, па је брак био веома успешан.{{sfn|St. Clair|1989|pp=243–44, 334}}{{sfn|Seymour|2000|p=48}} Мери је, с друге стране, мрзела своју маћеху.<ref name=Letter1814-10-28>Letter to Percy Shelley, 28 October 1814. ''Selected Letters'', 3</ref>{{sfn|Seymour|2000|p=61}}{{sfn|St. Clair|1989|p=295}} Годвинов биограф Киган Пол касније је навео да је госпођа Годвин више пажње посвећивала својој деци, а запостављала децу Вулстонкрафтове.{{sfn|St. Clair|1989|p=295}}

 

 

[[Датотека:Polygon.jpg|мини|лево|300п| alt = Black-and-white engraving showing London buildings in the background and carriages and people in the foreground.|''Полигон'' (''са леве стране'') у Самерс Тауну, где је Мери рођена и где је провела најраније детињство]]

 

Јула 1812. године, Годвин је послао Мери на боравак код породице радикала [[Вилијам Бакстер|Вилијама Бакстера]], близу [[Данди]]ја, [[Шкотска]].{{sfn|Seymour|2000|pp=74–75}} Он је писао Бакстеру да се „бојао да је она можда васпитана ... као филозоф, можда чак и као циник”.{{sfn|Seymour|2000|pp=31–72}} Научници су спекулисали да је она можда послата у Шкотску због здравља, како би је отац удаљио од лоше стране његовог пословања, или како би је упознао са радикалном политиком.{{sfn|Seymour|2000|pp=71–74}} Мери је уживала у пространом имању Бакстерових и у друштву Бакстерове четири ћерке, а на север се поново вратила у лето 1813. године и остала тамо пуних десет месеци.{{sfn|Spark|1987|pp=17–18}}{{sfn|Seymour|2000|pp=73–86}} У њеном уводу у ''Франкенштајну'' из 1831. године, она се присетила: „већ сам тада почињала да пишем, али у сасвим баналном стилу. Испод дрвећа на имању које је припадало оцу, као и на засењеним падинама огољених планина у близини, рођени су моји први састави, ваздушасти летови моје маште.”{{sfn|Spark|1987|p=17}}

Мери се вероватно први пут срела са радикалним песником и филозофом [[Перси Биш Шели|Персијем Бишем Шелијем]] између два своја боравка у Шкотској.{{sfn|Bennett|1998|p=17}}{{sfn|St. Clair|1989|p=357}}{{sfn|Seymour|2000|p=89}} Када се по други пут вратила кући 30. марта 1814. године, Шели је већ био напустио своју супругу и редовно је посећивао Годвина, ком је обећао да ће му помоћи да отплати дугове.{{sfn|Sunstein|1991|pp=70–75}}{{sfn|Seymour|2000|p=88}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=329–35}} Шелијев радикализам, посебно његови економски ставови, које је упијао из Годвинове ''Политичке правде'' ({{јез-ен|Political Justice}}, 1793), отуђио га је од његове аристократске породице: породица је од њега тражила да следи традиционалне узоре земљишне аристократије, а он је, насупрот томе, желео да донира велику суму породичног новца који би наменио плановима за помоћ хендикепиранима. Шели је због тога имао проблема, јер није могао да приступи новцу све док није наследио имање, пошто његова породица није желела да он троши новац на пројекте „политичке правде”. Након неколико месеци обећавања, Шели је рекао Годвину да он неће моћи да отплати све његове дугове. Годвин је тада био љут и осећао се изданим.{{sfn|St. Clair|1989|p=355}}

 

 

Након времена проведеног у [[Кале]]у, Мери их је убедила да отпутују у [[Париз]], па је трио одатле, користећи се магарцем, мулом, фијакером, а и пешице, наставио пут кроз ратом опустошену Француску до [[Швајцарска|Швајцарске]]. „Личило је на догађај из неког романа и представљало је оваплоћење романсе”, присећала се Мери Шели током 1826. године.{{sfn|Sunstein|1991|p=84}} Док су путовали, Мери и Перси су читали дела њене мајке и других писаца, водили заједнички дневник и наставили свако своје стваралаштво.{{sfn|Spark|1987|pp=26–30}} Док су били у [[Луцерн]]у, недостатак новца приморао их је на повратак. Они су путовали низводно [[Рајна|Рајном]] и копном до [[Холандија|холандске]] луке [[Марслајс]], па су коначно стигли у [[Грејвсенд]], [[Кент]], 13. септембра 1814. године.{{sfn|Spark|1987|p=30}}{{sfn|Seymour|2000|pp=109, 113}}

 

Ситуација са којом се Мери суочила након повратка у Енглеску била је пуна компликација, од којих су неке биле потпуно непредвиђене. Да ли пре или током пута, она је остала у другом стању. Она и Перси су сада били без новца, а на Мерино истинско изненађење, њен отац одбио је да има било какве везе с њом.{{sfn|Bennett|1998|p=20}}{{sfn|St. Clair|1989|p=373}}{{sfn|Sunstein|1991|pp=88–89}}{{sfn|Seymour|2000|pp=115–16}} Пар је са Клер изнајмио стан у Самерс Тауну, а касније на Нелсон Скверу. Они су наставили да интензивно читају и пишу и забављали су се са Шелијевим пријатељима, међу којима су ту били [[Томас Џеферсон Хог]] и [[Томас Лав Пикок]].{{sfn|Spark|1987|pp=31–32}} Шели је понекад напуштао кућу на кратко како би избегао сусрете са зајмодавцима.{{sfn|Spark|1987|pp=36–37}}{{sfn|St. Clair|1989|p=374}} Узрујана писма открила су патњу коју су они проживљавали током ових раздвајања.{{sfn|Sunstein|1991|pp=91–92}}{{sfn|Seymour|2000|pp=122–23}}

 

 

Мери се сећала да је то било „влажно, нимало благо лето и непрестана кише нас је често данима затварала у кућама”.<ref>Paragraph 6, Introduction to the 1831 edition of ''Frankenstein''</ref>{{sfn|Sunstein|1991|p=118}}{{напомена|Бесне олује биле су, сада се зна, последица вулканске ерупције планине Тамбора у Индонезији годину дана раније. Види такође [[Година без лета]].{{sfn|Sunstein|1991|p=118}}}} Седећи око логорске ватре у Бајроновој вили, друштво се забављало немачким причама о духовима, што је Бајрону дало идеју да „свако напише страшну причу”.<ref>Para. 7, Intro., ''Frankenstein'' 1831 edition</ref>{{sfn|Bridgwater|2004|p=55}} Не могавши да смисли било какву причу, Мери је постала забринута. „Сваког јутра су ме питали јесам ли смислила причу и сваког јутра сам давала понижавајући негативан одговор”.<ref>Para. 8, Intro., ''Frankenstein'' 1831 edition</ref> Једне јунске вечери, разговор се пребацио на тему природних принципа живота. Мери је напоменула да се „леш можда може реанимирати; галванизам је указао на могућност таквих ствари”.<ref>Para. 10, Intro., ''Frankenstein'' 1831 edition</ref> То је било након поноћи пре него да сви оду на спавање. Мери, не могавши да заспи, постала је опседнута својом маштом док је посматрала разјарени ужас њеног „будног сна”, њене страшне приче:<ref>Shelley, Mary, Paragraphs 11–13, [http://www.gutenberg.org/files/42324/42324-h/42324-h.htm "Introduction" ''Frankenstein'' (1831 edition)] Gutenberg</ref>

 

Она је почела да пише, с намером да створи кратку причу. Уз охрабрење свог супруга, она је проширила причу у роман под називом ''[[Франкенштајн или модерни Прометеј]]'' ({{јез-ен|Frankenstein: or, The Modern Prometheus}}) који је објављен 1818. године.{{sfn|Bennett|1998|p=30–31}}{{sfn|Sunstein|1991|p=124}} Она је касније описала то лето у [[Швајцарска|Швајцарској]] као моменат „када је први пут прешла из детињства у живот”.{{sfn|Sunstein|1991|p=117}} Прича њеног романа коришћена је као основа за бројне касније приче и филмове.

Клер Клермонт се породила 13. јануара наредне године, а беба се у почетку звала Алба, касније Алегра.{{sfn|Spark|1987|p=57}}{{sfn|Seymour|2000|p=177}}{{напомена|Алба је преименована у Алегра 1818. године.{{sfn|Seymour|2000|p=177}}}} Марта исте године, суд је пресудио да је Перси морално неподобан да преузме старатељство над децом, коју је суд касније доделио хранитељској породици.{{sfn|Spark|1987|p=58}}{{sfn|Bennett|1998|p=21–22}} Шелијеви су се, заједно са Клер и Албом, такође марта, преселили у Марлоу, у велику, влажну кућу на обали [[Темза|Темзе]]. Ту је Мери на свет донела још једно дете, ћерку Клару, 2. септембра. У Марлоуу су се забављали са својим новим пријатељима Меријен и [[Ли Хант|Лијем Хантом]], радили на новим делима и често расправљали о политици.{{sfn|Seymour|2000|pp=195–96}}

 

 

=== Италија ===

Неко време, Мери је утеху налазила само у писању.{{sfn|Bennett|1998|p=47, 53}} Рођење њеног четвртог детета, сина [[Перси Флоренс Шели|Персија Флоренса Шелија]] 12. новембра 1819. године, коначно је поправило њено расположење,{{sfn|Spark|1987|p=72}} иако је неговала сећање на своју изгубљену децу до краја живота.{{sfn|Sunstein|1991|pp=384–85}}

 

 

[[Датотека:Claire Clairmont, by Amelia Curran.jpg|мини|лево|320п| alt = Portrait of a woman showing her neck and head. She has brown hair in ringlet curls and we can see the ruffle from the top of her dress. The painting is done in a palette of oranges and browns.|[[Клер Клермонт]], Мерина полусестра и Бајронова љубавница (аутор Амелија Куран, 1819)]]

Мери се користила техникама бројних новелистичких жанрова, најчешће годвинијанским романом, новим историјским романом [[Волтер Скот|Валтера Скота]] и готичким романом. Годвинијански роман, који је постао популаран током 1790-их делима попут Годвиновог ''Кејлеба Вилијамса'' ({{јез-ен|Caleb Williams}}, 1794), „користио се [[Жан Жак Русо|Русоовом]] исповедаоничком формом како би истражио контрадикторне односе између појединца и друштва”,{{sfn|Clemit|1993|p=140–41, 176}}<ref>Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 31.</ref> а ''Франкенштајн'' приказује многе од теме и књижевне изуме као и поменути Годвинов роман.{{sfn|Clemit|1993|p=143–44}}{{sfn|Blumberg||pp=38–40}} Ипак, Шели је критиковао ове [[Просветитељство|просветитељске]] идеале које је Годвин промовисао у својим делима.{{sfn|Clemit|1993|p=144}} У ''Последњем човеку'' Мери је искористила годвинијанску филозофску форму како би демонстрирала крајњу бесмисленост света.{{sfn|Clemit|1993|p=187}} Док су ранији годвинијански романи показивали како рационални појединац може постепено побољшати друштво, ''Последњи човек'' и ''Франкенштајн'' показују појединчев недостатак контроле над историјом.{{sfn|Clemit|1993|p=187, 196}}

 

 

==== Пол ====

 

[[Сандра Гилберт]] и [[Сузан Губар]] тврдиле су у њиховој заједничкој књизи ''Луда жена у поткровљу'' (1979) да је у ''Франкенштајну'' Шелијева посебно одговорила на мушку књижевну традицију коју је заступао [[Џон Милтон]]ов ''Изгубљени рај''. Према њиховој интерпретацији, Шелијева је реафирмисала ову мушку традицију, укључујући мизогинију нераздвојиву са њом, али у исто време и „сакривене фантазије једнакости које повремено избијају у монструозним сликама беса”.<ref>Gilbert & Gubar, 220; see also, Hoeveler, "''Frankenstein'', feminism, and literary theory" (CC), 47–48; see also, 52–53.</ref> [[Мери Пуви]] тумачила је прво издање ''Франкенштајна'' као део већег шаблона у Мерином писању, који почиње књижевним самопотврђивањем и завршава се контроверзним феминизмом.{{sfn|Poovey||pp=115–16, 126–27}} Пови је указала на то да је ''Франкенштајнова'' вишеструка наративност омогућила Шелијевој да подели своју уметничку личност, па је тако могла да „изрази и избрише себе у исто време”.{{sfn|Poovey||p=131}}<ref>see also Hoeveler, "''Frankenstein'', feminism, and literary theory" (CC), 48–49.</ref> Мерин страх од самозалагања огледа се у судбини Франкенштајна, који је био кажњен због егоизма изгубивши све своје домаће везе.{{sfn|Poovey||pp=124–25}}

Феминистички критичари фокусирали су се на то како је ауторство, посебно женско ауторство, приказано у и кроз Мерине романе.<ref>Hoeveler, "''Frankenstein'', feminism, and literary theory" (CC), 49; Myers, "The Female Author", 160–72.</ref> Како Мелорова објашњава, Шелијева је користила готички стил не само да истражи потиснуту женску сексуалну жељу,{{sfn|Mellor|1990|pp=55–56}} већ и начин како да „цензурише свој говор у ''Франкенштајну''”.{{sfn|Mellor|1990|p=57}} Према Повијевој и Мелоровој, Мери није желела да промовише своју ауторску личност и дубоко у себи осећала се неадекватно у улози писца, па је „ова срамота допринела је генерацији њених фиктивних слика абнормалности, перверзије и деструктивности”.{{sfn|Mellor|1990|pp=56–57}}

 

 

==== Просветитељство и романтизам ====

Мери је веровала у просветитељску идеју да људи могу на побољшају друштво одговорним вршењем политичких дужности, али је страховала да би неодговорно вршење власти могло да доведе до хаоса.{{sfn|Bennett|1998|p=36–42}} У пракси, њена дела су углавном критиковала мислиоце 18. века попут њених родитеља, који су веровали да се таква промена може догодити. Створење у ''Франкенштајну'', на пример, чита књиге повезане са радикалним идејама, али образовање које стиче из њих је на крају бескорисно.{{sfn|Blumberg||p=21}} Мерина дела откривају њен мањи оптимизам у односу на Годвина и Вулстонкрафтову; она не верује у Годвинову теорију да би човечанство у неком тренутку могло постати савршено.{{sfn|Blumberg||pp=37, 46, 48}}{{sfn|Mellor|1990|pp=70–71, 79}}

 

 

==== Политика ====

 

Ипак, у последњој деценији (20. века) ово гледиште доведено је у питање. На пример, Бенетова тврди да Мерина дела откривају доследну посвећеност романтичарском идеализму и политичкој реформи,{{sfn|Bennett|1998|p=121}} а студија Мериних раних дела ауторке Џејн Бламберг тврди да се њена каријера не може лако поделити на радикални и конзервативни период. Она тврди да „Шелијева није никада била страствени радикал попут њеног супруга и да њен каснији начин живота није био нагло лажан, нити је био издаја. Она је заправо изазивала политичке и књижевне утицаје њених кругова пријатеља у свом првом делу”.{{sfn|Blumberg||p=32}} Према овом тумачењу, Мерина рана дела тумаче се као изазов Годвинов и Шелијев радикализам. „Непромишљено одбацивање породице” Виктора Франкенштајна је, на пример, виђено као доказ Мерине константне бриге за људе око себе.{{sfn|Blumberg||p=54}}